Harmonija boja

Objavljeno pod Primeri iz prakse | Ostavite komentar

Još jedna tužna priča o cveću

Trideset godina smo živeli u Lesnini nadomak velike gradske pijace. Na samom silasku niz duge stepenice, a ispred pekare, mnogo godina unazad prodavalo se raznorazno poljsko rastinje. To je bilo jedino mesto gde se mogao kupiti stručak raznoraznog livadskog i baštenskog cveća. ruzeKasnije je cveće preplavilo ceo središnji deo pijace. Moja majka je po svemu bila posebna žena. U našoj kući je uvek bilo cveća, kupljenog upravo tu, i domaćih kolača. Na toplini našeg porodičnog doma mogli su mnogi samo da pozavide. Ovih dana muči nas sećanje na poslednje dane njenog života od koga se opraštala u najtežim mukama, kao posledice opake bolesti koja ju je odvela na put bez povratka za samo mesec dana.

Kada smo se nakon trideset godina odselili, zbog isto tako tragičnih porodičnih razloga, i dalje smo ostali vezani za isti kraj, pa smo nastavili da pazarimo na velikoj pijaci, iako nam je mala pijaca bila trostruko bliža. Skoro svake subote ili nedelje uvek sam majku iznova iznenadila buketom lepog poljskog rastinja, pažljivo odabranog kod prodavaca kojima je to možda bila jedina mesečna zarada. Omiljene su joj bile patuljaste ruže, ali joj ništa nisu bili manje dragi i divlji narcisi, koji su svoj opojni miris širili po celom našem domu. Imala je običaj da se našali i da mi kaže da joj cveće kupujem samo jer mi se slaže uz garderobu, jer se moje omiljene boje upravo nisu razlikovale od boja latica koje su se nalazile u tim jeftinim ali lepim buketićima.

Moja majka i moj otac su bili ljudi „puni života“, vredni i radni, humanisti, neumorni, brižni roditelji, skladno skovani upravo jedno za drugo. Odvela ih je ista bolest. Bolest koja je u tolikom porastu kod nas da zabrinjava stručnjake. Godišnje se registruje 33 000 obolelih kod nas od ove opake bolesti. Broj umrlih, na godišnjem nivou iznosi oko 21 000. Za poslednjih desetak godina broj obolelih od malignih oboljenja povećao se za 110 procenata, a broj umrlih se povećao za 180 procenata. Neki podaci govore da su brojke slične brojkama u regionu, što je i za očekivati poredeći sa blizinom kontaminirane teritorije, kada je u pitanju upotreba osiromašenog uranijuma. Mnogi stručnjaci veruje da je povećanju procenta obolelih upravo doprinelo korišćenje NATO bombi sa osiromašenim uranijumom. Ukoliko je to istina, posledice možemo očekivati zauvek. Onkolozi kažu da je na 250 000 stanovnika potreban jedan aparat za zračenje, ali ih u Srbiji trenutno ima 12 i nedostaje ih barem još toliko.

Moji roditelji nisu bili pušači, preferirali su zdrave stilove života, poznavali su različite vrste ishrane, nisu imali genetskih predispozicija… Svi faktori rizika kod njih, bi zapravo, mogli biti isključeni. Svi osim jednog – državna politika za koju nikada nisu glasali. U vreme bombardovanja proveli su dosta vremena napolju. Moja majka, kao patronažna sestra, savesno je obavljala svoj posao na terenu idući peške i do najudaljenije kuće, jer je gradski prevoz u vreme bombardovanja bio prava retkost, a moj otac je nakon posla odlazio biciklom u selo i uzgajao baštu u strahu da nas čekaju gladne godine.

Mirisala je danas velika pijaca na nadolazeću jesen. Ali, pažnju mi privuče samo kantica patuljastih crvenih ruža. Upitah prodavca: „Koliko je buketić?“ „Sedamdeset dinara“, odgovori on. Pružih mu novac i upitah: „Koliko je ruža u buketu?“ Reče da ih ima deset. Uzalud sam se trudila da mu objasnim da mi za isti novac smanji buket za jednu ružu, te da je proda i uzme još koji dinar. Nije pristajao. Ponesoh parni broj.

U vremenu nadolazeće predizborne kampanje vredi se upitati: „Zašto je došlo do povećanja malignih oboljenja u Srbiji, zašto su mnogi od nas ostali zauvek tužni jer su ih kao posledica malignih oboljenja napustili najdraži?“ Moji roditelji nisu birali politiku koja nas je „bombardovala“. Da je više bilo i da je više takvih, oni bi danas možda bili među živima. Razmišljajte o tome u mesecima koji su ispred nas!

Objavljeno pod Lični kutak | 2 komentara

Đaci prvaci

prvi-dan-u-skoliJedini i najvažniji posao prvog septembra je da ponesete sa sobom u školu dobro raspoloženje. Dobro raspoloženje je ključ koji nam otvara vrata uspeha.

U školi je nekada i dosadno, ali dosada brzo prođe, a vaše znanje ostaje zauvek vaše. Kada vi porastete znanje će stvarno da bude u modi, zato se trudite svakog dana da zapamtite što više! To znači da će oni koji znaju više, da imaju najbolji posao, najviše vremena za zabavu i sve one stvari koji čine život lepim. Trudite se da u svemu budete najbolji, a ako nekada ne bude tako ne ljutite se.

Prvi dan prvog razreda nam zauvek ostaje u sećanju kao jedan od retkih dana u našem životu u kome se sve što se lepo dešava, dešava samo zbog nas. Nemate razloga za strah, strepnju, jer će vam vaša učiteljica objasniti sve što vas bude zanimalo. Ona neće uvek predosećati šta vas brine, zato pitajte i ne stidite se.

Želim vam puno uspeha u đačkim danima!
Učiteljica Katarina

Objavljeno pod Praktično obrazovanje | Ostavite komentar

Pozivnica

finska

Objavljeno pod Primeri iz prakse | Ostavite komentar

U susret Vaskrsu

vaskrs2015-1I dok se sa svih strana porodice, danas pred Vaskrs, „sabiraju“ moj brat je, po ko zna koji put, spakovao svoje torbe i krenuo na privremeni rad u inostranstvo.

Dok vaspitačice sa govornom manom vaspitavaju i obrazuju „našu“ decu, dok savremena pedagogija zagovara da je našem obrazovno-vaspitnom sistemu potrebno više muškaraca, Predškolska ustanova u Kraljevu je imala sluha isključivo za partijski kadar. Iako se uvek grozio od „političarenja“, a na moj politički angažman gledao kao na uludo potrešeno vreme, ostao je „žrtva“ politikanstva.

Poslednji popis stanovništva otkriva da je u poslednjoj deceniji iz Srbije otišlo najmanje 100 hiljada ljudi. Od zemalja u regionu Srbija, poslednje dve decenije, beleži najveći procenat odlaska mladih obrazovanih ljudi u inostranstvo. Prema poslednjim podacima međunarodnih institucija, Srbija je na drugom mestu u svetu prema broju iseljavanja mladih školovanih osoba. Procenjuje se da je država Srbija, odlaskom onih najboljih, u poslednje dve decenije izgubila 12 milijardi eura. Nastavite sa čitanjem

Objavljeno pod Lični kutak | Ostavite komentar

Jedna tužna priča u susret najradosnijem prazniku

cvece1Moja majka je mnogo volela cveće. Naš dom je uvek bio ispunjen raznovrsnim vrstama bilja, koje je neobično napredovalo. Ako li bi nekome biljka počela da vene, moja majka je nekakvim čudotvornim moćima svako poluuvelo bilje vraćala u život.

Nikada nisam mogla da podnesem to toliko saksijsko cveće koje je bilo svuda oko mene. Gde god se okrenem svuda ga ima… u hodniku…na terasi…na prozoru… Uvek bi mi nekako bilo na smetnji. Sećam se da smo u prethodnom stanu imali toliko ljubičica, uvek ucvetalih, više nego bilo koja cvećara. Cveće u vazi mi takođe nije predstavljalo nikakvo zadovoljstvo. Radost je kod mene pobuđivalo samo poljsko rastinje, onako neubrano i nesputano.

Moja majka je bila po svemu neobična žena. Imala je tako običaj da neku saksijicu stavi u moju sobu i tako testira moju pažnju. Nastavite sa čitanjem

Objavljeno pod Lični kutak | 2 komentara

Nekim drugim putem

deca u rebusuZa promenu krenimo nekim drugim putem. Onim za koji će vam trebati malo više pripreme od uobičajenog copy postupka za pripremu časa. On ima ovoliko, ona onoliko… Koliko ko ima, koliko imaju zajedno, ko ima više, ko ima manje, za koliko…?

Kada sam u prvom razredu zadala učenicima, na proveri znanja, zadatak sledeće sadržine: „Milan ima 10 sličica, a Jovan 5 manje od njega. Koliko Milan ima sličica?“, nastupio je opšti metež. Ne samo među decom, nego i među roditeljima. Nešto nije u redu sa ovim zadatkom! Sve je bilo u redu. Jedini problem je bio taj što je trebalo odstupiti od uobičajenog postupka računanja i potražiti odgovor u samom zadatku. Nastavite sa čitanjem

Objavljeno pod Primeri iz prakse | 1 komentar

Nekonvencionalni zadaci za decu

Zamišljam njihov susret kao najbolju stvar u njihovom životu.

knjige1U odgovoru na dečje pitanje: „Da li je za ocenu?“, skloni smo da uvek odgovorimo sa „da“ ili „ne“, jer zapravo se naš rad uglavnom svodi na to. Na žalost, kod naših učenika, ocena je uglavnom jedina motivacija da se uloži maksimalni trud u izradi nekog zadatka. To je ono što je najveća manjkavost našeg sistema. Nismo naučeni kako da motivišemo učenike da njihov cilj bude sticanje znanja, a ne samo odličan uspeh u đačkoj knjižici. Ne prozivam ostale, a aboliram sebe, u istom smo „košu“. Još manje smo skloni da im zadajemo nekonvencionalne zadatke, čiji jedini cilj nije prosta reprodukcija, tj. odgovor na memorijska pitanja za koje je dovoljno samo upamtiti sadržaj teksta, već traganje za različitim rešenjima čiji se odgovori ne kriju u samom zadatku. Nastavite sa čitanjem

Objavljeno pod Primeri iz prakse | 2 komentara

Dečja prava nisu šala

Naučili na seminarima primenili u praksi…
Dečja prava nisu šala – čas odeljenjske zajednice 3. razred

unicefGeneralna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je 20. novembra 1989. godine Konvenciju o pravima deteta (po toj Konvenciji dete se definiše kao osoba od rođenja do navršenih 18 godina). Taj dokument je obavezujući za sve zemlje koje ga prihvate. Skupština bivše SFRJ je 18. decembra 1990. godine prihvatila Konvenciju i time se obavezala da ispunjava sve ono što ta Konvencija sadrži. SRJ je izjavom Savezne skupštine prihvatila sve međunarodne ugovore koje je nasledila od SFRJ. Prema tome, naša zemlja kao potpisnica Konvencije UN o pravima dece ima sve obaveze koje proističu iz tog dokumenta.

O neispunjenim obavazema, tj. samo formalnom ispunjavanju obaveza nekom drugom prilikom. Ovom prilikom o implementaciji preuzete obaveze kada smo u pitanju mi kreatori buduće nacije. Mi smo ti koji treba da stvaramo društveno odgovorne i aktivne generacije, sposobne da misle. Nastavite sa čitanjem

Objavljeno pod Praktično obrazovanje | Ostavite komentar

Zašto smo opredeljeni PROTIV

prazni-rafoviEto, možda nam je ovako zato što nas slabo služi sećanje, pa sa vremena na vreme treba da se podsetimo. Mi da se podsetimo, a mlađima da pojasnimo zašto smo opredeljeni i zašto smo PROTIV.

To leto sam provela na Ostrvu cveća, kada sam prvi put, po povratku sa letovanja, videla uživo tenk na ulici. Počeo je raspad bivše Jugoslavije. Onaj, kome moja pokojna majka nije dozvoljavala da se u kući ime spominje, zaratio je sa celom bivšom Jugoslavijom. To su oni isti koji nas i danas predvode, koliko da se zna. Odvajale su se Republike, jedna po jedna, izbegličke kolone navirale, punile kolektivne centre. Jad i beda sručili su se na jadan narod. Neki nikada više nisu „stali na svoje noge“. U limenim kovčezima stizala su deca svojim roditeljima. Raskomadani od mina stizali su roditelji svojoj deci. Mnogi nikada nisu pronađeni.

Po završetku osnovne škole, školovanje sam nastavila van rodnog grada. Nastavite sa čitanjem

Objavljeno pod Slobodna tema | Ostavite komentar