Хармонија боја

Објављено под Примери из праксе | Оставите коментар

Још једна тужна прича о цвећу

Тридесет година смо живели у Леснини надомак велике градске пијаце. На самом силаску низ дуге степенице, а испред пекаре, много година уназад продавало се разноразно пољско растиње. То је било једино место где се могао купити стручак разноразног ливадског и баштенског цвећа. ruzeКасније је цвеће преплавило цео средишњи део пијаце. Моја мајка је по свему била посебна жена. У нашој кући је увек било цвећа, купљеног управо ту, и домаћих колача. На топлини нашег породичног дома могли су многи само да позавиде. Ових дана мучи нас сећање на последње дане њеног живота од кога се опраштала у најтежим мукама, као последице опаке болести која ју је одвела на пут без повратка за само месец дана.

Када смо се након тридесет година одселили, због исто тако трагичних породичних разлога, и даље смо остали везани за исти крај, па смо наставили да пазаримо на великој пијаци, иако нам је мала пијаца била троструко ближа. Скоро сваке суботе или недеље увек сам мајку изнова изненадила букетом лепог пољског растиња, пажљиво одабраног код продаваца којима је то можда била једина месечна зарада. Омиљене су јој биле патуљасте руже, али јој ништа нису били мање драги и дивљи нарциси, који су свој опојни мирис ширили по целом нашем дому. Имала је обичај да се нашали и да ми каже да јој цвеће купујем само јер ми се слаже уз гардеробу, јер се моје омиљене боје управо нису разликовале од боја латица које су се налазиле у тим јефтиним али лепим букетићима.

Моја мајка и мој отац су били људи „пуни живота“, вредни и радни, хуманисти, неуморни, брижни родитељи, складно сковани управо једно за друго. Одвела их је иста болест. Болест која је у толиком порасту код нас да забрињава стручњаке. Годишње се региструје 33 000 оболелих код нас од ове опаке болести. Број умрлих, на годишњем нивоу износи око 21 000. За последњих десетак година број оболелих од малигних обољења повећао се за 110 процената, а број умрлих се повећао за 180 процената. Неки подаци говоре да су бројке сличне бројкама у региону, што је и за очекивати поредећи са близином контаминиране територије, када је у питању употреба осиромашеног уранијума. Многи стручњаци верује да је повећању процента оболелих управо допринело коришћење НАТО бомби са осиромашеним уранијумом. Уколико је то истина, последице можемо очекивати заувек. Онколози кажу да је на 250 000 становника потребан један апарат за зрачење, али их у Србији тренутно има 12 и недостаје их барем још толико.

Моји родитељи нису били пушачи, преферирали су здраве стилове живота, познавали су различите врсте исхране, нису имали генетских предиспозиција… Сви фактори ризика код њих, би заправо, могли бити искључени. Сви осим једног – државна политика за коју никада нису гласали. У време бомбардовања провели су доста времена напољу. Моја мајка, као патронажна сестра, савесно је обављала свој посао на терену идући пешке и до најудаљеније куће, јер је градски превоз у време бомбардовања био права реткост, а мој отац је након посла одлазио бициклом у село и узгајао башту у страху да нас чекају гладне године.

Мирисала је данас велика пијаца на надолазећу јесен. Али, пажњу ми привуче само кантица патуљастих црвених ружа. Упитах продавца: „Колико је букетић?“ „Седамдесет динара“, одговори он. Пружих му новац и упитах: „Колико је ружа у букету?“ Рече да их има десет. Узалуд сам се трудила да му објасним да ми за исти новац смањи букет за једну ружу, те да је прода и узме још који динар. Није пристајао. Понесох парни број.

У времену надолазеће предизборне кампање вреди се упитати: „Зашто је дошло до повећања малигних обољења у Србији, зашто су многи од нас остали заувек тужни јер су их као последица малигних обољења напустили најдражи?“ Моји родитељи нису бирали политику која нас је „бомбардовала“. Да је више било и да је више таквих, они би данас можда били међу живима. Размишљајте о томе у месецима који су испред нас!

Објављено под Лични кутак | 2 коментара

Ђаци прваци

prvi-dan-u-skoliЈедини и најважнији посао првог септембра је да понесете са собом у школу добро расположење. Добро расположење је кључ који нам отвара врата успеха.

У школи је некада и досадно, али досада брзо прође, а ваше знање остаје заувек ваше. Када ви порастете знање ће стварно да буде у моди, зато се трудите сваког дана да запамтите што више! То значи да ће они који знају више, да имају најбољи посао, највише времена за забаву и све оне ствари који чине живот лепим. Трудите се да у свему будете најбољи, а ако некада не буде тако не љутите се.

Први дан првог разреда нам заувек остаје у сећању као један од ретких дана у нашем животу у коме се све што се лепо дешава, дешава само због нас. Немате разлога за страх, стрепњу, јер ће вам ваша учитељица објаснити све што вас буде занимало. Она неће увек предосећати шта вас брине, зато питајте и не стидите се.

Желим вам пуно успеха у ђачким данима!
Учитељица Катарина

Објављено под Практично образовање | Оставите коментар

Позивница

finska

Објављено под Примери из праксе | Оставите коментар

У сусрет Васкрсу

vaskrs2015-1И док се са свих страна породице, данас пред Васкрс, „сабирају“ мој брат је, по ко зна који пут, спаковао своје торбе и кренуо на привремени рад у иностранство.

Док васпитачице са говорном маном васпитавају и образују „нашу“ децу, док савремена педагогија заговара да је нашем образовно-васпитном систему потребно више мушкараца, Предшколска установа у Краљеву је имала слуха искључиво за партијски кадар. Иако се увек грозио од „политичарења“, а на мој политички ангажман гледао као на улудо потрешено време, остао је „жртва“ политиканства.

Последњи попис становништва открива да је у последњој деценији из Србије отишло најмање 100 хиљада људи. Од земаља у региону Србија, последње две деценије, бележи највећи проценат одласка младих образованих људи у иностранство. Према последњим подацима међународних институција, Србија је на другом месту у свету према броју исељавања младих школованих особа. Процењује се да је држава Србија, одласком оних најбољих, у последње две деценије изгубила 12 милијарди еура. Наставите са читањем

Објављено под Лични кутак | Оставите коментар

Једна тужна прича у сусрет најрадоснијем празнику

cvece1Моја мајка је много волела цвеће. Наш дом је увек био испуњен разноврсним врстама биља, које је необично напредовало. Ако ли би некоме биљка почела да вене, моја мајка је некаквим чудотворним моћима свако полуувело биље враћала у живот.

Никада нисам могла да поднесем то толико саксијско цвеће које је било свуда око мене. Где год се окренем свуда га има… у ходнику…на тераси…на прозору… Увек би ми некако било на сметњи. Сећам се да смо у претходном стану имали толико љубичица, увек уцветалих, више него било која цвећара. Цвеће у вази ми такође није представљало никакво задовољство. Радост је код мене побуђивало само пољско растиње, онако неубрано и неспутано.

Моја мајка је била по свему необична жена. Имала је тако обичај да неку саксијицу стави у моју собу и тако тестира моју пажњу. Наставите са читањем

Објављено под Лични кутак | 2 коментара

Неким другим путем

deca u rebusuЗа промену кренимо неким другим путем. Оним за који ће вам требати мало више припреме од уобичајеног copy поступка за припрему часа. Он има оволико, она онолико… Колико ко има, колико имају заједно, ко има више, ко има мање, за колико…?

Када сам у првом разреду задала ученицима, на провери знања, задатак следеће садржине: „Милан има 10 сличица, а Јован 5 мање од њега. Колико Милан има сличица?“, наступио је општи метеж. Не само међу децом, него и међу родитељима. Нешто није у реду са овим задатком! Све је било у реду. Једини проблем је био тај што је требало одступити од уобичајеног поступка рачунања и потражити одговор у самом задатку. Наставите са читањем

Објављено под Примери из праксе | 1 коментар

Неконвенционални задаци за децу

Замишљам њихов сусрет као најбољу ствар у њиховом животу.

knjige1У одговору на дечје питање: „Да ли је за оцену?“, склони смо да увек одговоримо са „да“ или „не“, јер заправо се наш рад углавном своди на то. На жалост, код наших ученика, оцена је углавном једина мотивација да се уложи максимални труд у изради неког задатка. То је оно што је највећа мањкавост нашег система. Нисмо научени како да мотивишемо ученике да њихов циљ буде стицање знања, а не само одличан успех у ђачкој књижици. Не прозивам остале, а аболирам себе, у истом смо „кошу“. Још мање смо склони да им задајемо неконвенционалне задатке, чији једини циљ није проста репродукција, тј. одговор на меморијска питања за које је довољно само упамтити садржај текста, већ трагање за различитим решењима чији се одговори не крију у самом задатку. Наставите са читањем

Објављено под Примери из праксе | 2 коментара

Дечја права нису шала

Научили на семинарима применили у пракси…
Дечја права нису шала – час одељењске заједнице 3. разред

unicefГенерална скупштина Уједињених нација усвојила је 20. новембра 1989. године Конвенцију о правима детета (по тој Конвенцији дете се дефинише као особа од рођења до навршених 18 година). Тај документ је обавезујући за све земље које га прихвате. Скупштина бивше СФРЈ је 18. децембра 1990. године прихватила Конвенцију и тиме се обавезала да испуњава све оно што та Конвенција садржи. СРЈ је изјавом Савезне скупштине прихватила све међународне уговоре које је наследила од СФРЈ. Према томе, наша земља као потписница Конвенције УН о правима деце има све обавезе које проистичу из тог документа.

О неиспуњеним обавазема, тј. само формалном испуњавању обавеза неком другом приликом. Овом приликом о имплементацији преузете обавезе када смо у питању ми креатори будуће нације. Ми смо ти који треба да стварамо друштвено одговорне и активне генерације, способне да мисле. Наставите са читањем

Објављено под Практично образовање | Оставите коментар

Зашто смо опредељени ПРОТИВ

prazni-rafoviЕто, можда нам је овако зато што нас слабо служи сећање, па са времена на време треба да се подсетимо. Ми да се подсетимо, а млађима да појаснимо зашто смо опредељени и зашто смо ПРОТИВ.

То лето сам провела на Острву цвећа, када сам први пут, по повратку са летовања, видела уживо тенк на улици. Почео је распад бивше Југославије. Онај, коме моја покојна мајка није дозвољавала да се у кући име спомиње, заратио је са целом бившом Југославијом. То су они исти који нас и данас предводе, колико да се зна. Одвајале су се Републике, једна по једна, избегличке колоне навирале, пуниле колективне центре. Јад и беда сручили су се на јадан народ. Неки никада више нису „стали на своје ноге“. У лименим ковчезима стизала су деца својим родитељима. Раскомадани од мина стизали су родитељи својој деци. Многи никада нису пронађени.

По завршетку основне школе, школовање сам наставила ван родног града. Наставите са читањем

Објављено под Слободна тема | Оставите коментар