Da dišemo ne možemo

odrastanjeOvde i sa ovima se slabo razumem, u poslednje vreme posebno. Osećam da sve manje imam tolerancije za ljudsku glupost i za vrednosti koje su danas kod nas na ceni.

Sedim u frizerskom salonu, čekam da moja kosa primi farbu i pokušavam da se opustim jer je dan neradan, uz to još i praznik. Ulazi gospodin, za prosečno poimanje, značajno drugačijeg izgleda. Krajnje učtivo pita da li onaj čiji je auto parkiran ispred salona može da ga pomeri dvadeset santimetara, da bi i on mogao da parkira svoj automobil. „Sačekaj deset minuta perem kosu!“, odgovara drsko vlasnica automobila. Predložih da dȃ čoveku ključ kako bi sam pomerio auto, jer razmišljam da prosto nenormalno zvuči da neko stoji na ulici deset minuta i čeka da parkira svoj auto ispred zgrade u kojoj živi. Moj predlog izazva zgražavanje vlasnice automobila. Računam, odavde smo, mi naši, valjda imamo toliko poverenja jedni u druge. Uđe potom devojka, žena, sa istom molbom, za nijansu učtivije. Valjda, mi što smo čitali školsku i vanškolsku lektiru imamo problem sa samima sobom. Ljubazni ženski glas izazva još veći gnev vlasnice automobila i salona.

Bujica uvreda na račun onog gospodina onako baš autentičnih za naše podneblje i raznoraznih konstrukcija, a sve zbog jedne jedine namere čoveka da uparkira svoj auto na zajedničkom životnom prostoru. Suprotstavih se kvalifikaciji da smo mi koji smo završili visoke škole „mentalaći i debili“. Džovani pritisli grad… da dišemo ne možemo… Takvo vreme došlo… Još na onoj frizerskoj stolici odlučih da tu više glavu ne promolim, a u ostatku vremena ne mogadoh da se suprotstavim slikama koje me napadaše sa svih strana.

Sa petnaest godina odlazak u nepoznati grad, zarad ostvarenja životnog sna da postanem učiteljica. Susret mojih roditelja po povratku, iz tada Titovog Užica, sa učiteljicom koja samo svakog četvrtog septembra oblači novu garderobu kako bi za svoju novu generaciju učenika izgledala pristojno. Učiteljicina priča o ušivanju čarapa, jer se za nove često nema. Žestoka borba još iz srednjoškolskih dana, protiv režima. Visoka cena koju je platila cela moja porodica zbog drugačijeg mišljenja. walkmanTeški školski i studentski dani u jeftinoj sobi „sa upotrebom kuhinje i kupatila“, sa pedeset feninga u novčaniku za „ne daj Bože“. Učenje do zore sa željom da se u svom pozivu svrstam u red sa najboljima. Dobra muzika sa sada već zaostalih nosača zvuka. Čekanje u redovima sa vojnicima ispred pošte u nameri da kažem roditeljima šta ima novo. Putavanje stopom u vreme velike inflacije, svakog petka kući i strepnja da mi se šta ne desi. Ratovi… Bombardovanje… Protesti… Bolesti… Izbori, jedni, drugi, treći… Grčevita borba za opstanak u nameri da živim od svog rada, ali nada da će sav moj trud, rad i večita borba za boljim i uređenijim društvom da urodi plodom.

Sve ono što mi je izazivalo gađenje danas postade kod većine stvar prestiža. Ono što ne ulazi na usta, već kroz srce i dušu izgubi ovde svaki smisao. Naročito u ovim posednjim danima i mesecima koji su iza nas. Tumaraju obrazovani, načitani, kulturni, vaspitani, iskreni, dobri, pravedni, tačni i precizni – neprilagodljivi ovom i ovakvom vremenu. Opsednuti odlaskom sa željom da se nikada ne vrate. Samo tužne životne priče slušam već mesecima. Pokušavam da preuzmem deo tog teškog tereta na sebe, ali ne uspevam!

Ovaj unos je objavljen pod Slobodna tema. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor