Да дишемо не можемо

odrastanjeОвде и са овима се слабо разумем, у последње време посебно. Осећам да све мање имам толеранције за људску глупост и за вредности које су данас код нас на цени.

Седим у фризерском салону, чекам да моја коса прими фарбу и покушавам да се опустим јер је дан нерадан, уз то још и празник. Улази господин, за просечно поимање, значајно другачијег изгледа. Крајње учтиво пита да ли онај чији је ауто паркиран испред салона може да га помери двадесет сантиметара, да би и он могао да паркира свој аутомобил. „Сачекај десет минута перем косу!“, одговара дрско власница аутомобила. Предложих да дȃ човеку кључ како би сам померио ауто, јер размишљам да просто ненормално звучи да неко стоји на улици десет минута и чека да паркира свој ауто испред зграде у којој живи. Мој предлог изазва згражавање власнице аутомобила. Рачунам, одавде смо, ми наши, ваљда имамо толико поверења једни у друге. Уђе потом девојка, жена, са истом молбом, за нијансу учтивије. Ваљда, ми што смо читали школску и ваншколску лектиру имамо проблем са самима собом. Љубазни женски глас изазва још већи гнев власнице аутомобила и салона.

Бујица увреда на рачун оног господина онако баш аутентичних за наше поднебље и разноразних конструкција, а све због једне једине намере човека да упаркира свој ауто на заједничком животном простору. Супротставих се квалификацији да смо ми који смо завршили високе школе „менталаћи и дебили“. Џовани притисли град… да дишемо не можемо… Такво време дошло… Још на оној фризерској столици одлучих да ту више главу не промолим, а у остатку времена не могадох да се супротставим сликама које ме нападаше са свих страна.

Са петнаест година одлазак у непознати град, зарад остварења животног сна да постанем учитељица. Сусрет мојих родитеља по повратку, из тада Титовог Ужица, са учитељицом која само сваког четвртог септембра облачи нову гардеробу како би за своју нову генерацију ученика изгледала пристојно. Учитељицина прича о ушивању чарапа, јер се за нове често нема. Жестока борба још из средњошколских дана, против режима. Висока цена коју је платила цела моја породица због другачијег мишљења. walkmanТешки школски и студентски дани у јефтиној соби „са употребом кухиње и купатила“, са педесет фенинга у новчанику за „не дај Боже“. Учење до зоре са жељом да се у свом позиву сврстам у ред са најбољима. Добра музика са сада већ заосталих носача звука. Чекање у редовима са војницима испред поште у намери да кажем родитељима шта има ново. Путавање стопом у време велике инфлације, сваког петка кући и стрепња да ми се шта не деси. Ратови… Бомбардовање… Протести… Болести… Избори, једни, други, трећи… Грчевита борба за опстанак у намери да живим од свог рада, али нада да ће сав мој труд, рад и вечита борба за бољим и уређенијим друштвом да уроди плодом.

Све оно што ми је изазивало гађење данас постаде код већине ствар престижа. Оно што не улази на уста, већ кроз срце и душу изгуби овде сваки смисао. Нарочито у овим поседњим данима и месецима који су иза нас. Тумарају образовани, начитани, културни, васпитани, искрени, добри, праведни, тачни и прецизни – неприлагодљиви овом и оваквом времену. Опседнути одласком са жељом да се никада не врате. Само тужне животне приче слушам већ месецима. Покушавам да преузмем део тог тешког терета на себе, али не успевам!

Овај унос је објављен под Слободна тема. Забележите сталну везу.

Оставите одговор