Drage kolege,

njakoPre nego što se opet opredelite da na izbore ne izađete, da birate ove što su trenutna većina, stavite prst na čelo. Razmislite dobro: – Da li smo ikada više ponižavani, omalovažavani, da li je ikada iko na ovaj način obezvredio naš rad?

Najpre smo dobili „packu“, mi koji nismo bili podobni onima i ovima, pošto su to isti, pa smo se dovijajući da opstanemo radili sve i svašta. Za sve te godine nepodobnosti uzeli su nam, ovi tj. oni, po 0.4 procenta godišnje. Pa je tako na primer učiteljica koja je deset godina radnog staža provela radeći van sistema ministarstva prosvete, odnosno škole, dobila umanjenje od 4 procenta. Plus naravno ovih 10 koje ćemo „solidarno“ da vratimo svi.

Ministar finansija okarakterisao nas je kao ljude koji se prosvetom bave usputno, a dobili smo i preporuku da se, pošto imamo previše slobodnog vremena, uposlimo još negde. Pošto danas i kod nas samo Kinezi primaju radnike, znači treba da radimo kao trgovci kod Kineza u jednoj smeni, a u drugoj tako promrzli, poniženi i obezvređeni učimo i vaspitavamo naciju. Ili možda da radimo na crno, držimo privatne časove jer nam je sistem obrazovanja takav da skoro svako dete ide u paralelnu školu? Čemu da učimo buduće generacije? Da je jeftinije i pametnije obezbediti diplomu „ispod žita“ nego je pošteno steći? Da je učenje „badava“?

Evo koliki je dnevni radni broj sati jedne prosečne učiteljice. Četiri i po do pet sati i petnaest minuta neposrednog rada sa učenicima, jer svaki dan imamo pet a jednog dana šest časova. Zatim još trideset minuta u školi da upišemo časove, ispratimo decu po koju roditelji kasne. Da zanemarimo svakodnevne razgovore sa roditeljima i ako je to propisano jedanput sedmično. Potom još najmanje 2 i po sata obaveznog pisanog pripremanja za nastavu. Dva i po sata za one koji to rade elektronskim putem, a oni koji to ne rade na taj način oko 3 do 4 sata. Za administraciju barem sat vremena dnevno. Jer svake godine još novotarija, kada je u pitanju obavezna evidencija. Za pregledanje pisanih radova učenika od jednog do dva sata u zavisnosti od tipa rada. Kad sve to saberete, to je nešto više od deset časova dnevno. U kom javnom preduzeću, ustanovi, državnom organu je radno vreme deset i više časova?

Pre nego što se opet opredelite da obustavite nastavu, razmislite: -Ima li to bilo kakvu svrhu? Kada je bilo koji štrajk u prosveti imao neki cilj, od koga se nije odustalo? Kada sindikati nisu sklopili „pakt“? Kada se u nameri istrajalo? Nikada, kolege, nikada! Zato pre nego što se opet opredelite da na izbore ne izađete, da birate ove što su trenutna većina, stavite prst na čelo. Razmislite dobro: – Da li smo ikada više ponižavani, omalovažavani, da li je ikada iko na ovaj način obezvredio naš rad?

Ovaj unos je objavljen pod Razmišljanja o prosveti. Zabeležite stalnu vezu.