Драге колеге,

njakoПре него што се опет определите да на изборе не изађете, да бирате ове што су тренутна већина, ставите прст на чело. Размислите добро: – Да ли смо икада више понижавани, омаловажавани, да ли је икада ико на овај начин обезвредио наш рад?

Најпре смо добили „пацку“, ми који нисмо били подобни онима и овима, пошто су то исти, па смо се довијајући да опстанемо радили све и свашта. За све те године неподобности узели су нам, ови тј. они, по 0.4 процента годишње. Па је тако на пример учитељица која је десет година радног стажа провела радећи ван система министарства просвете, односно школе, добила умањење од 4 процента. Плус наравно ових 10 које ћемо „солидарно“ да вратимо сви.

Министар финансија окарактерисао нас је као људе који се просветом баве успутно, а добили смо и препоруку да се, пошто имамо превише слободног времена, упослимо још негде. Пошто данас и код нас само Кинези примају раднике, значи треба да радимо као трговци код Кинеза у једној смени, а у другој тако промрзли, понижени и обезвређени учимо и васпитавамо нацију. Или можда да радимо на црно, држимо приватне часове јер нам је систем образовања такав да скоро свако дете иде у паралелну школу? Чему да учимо будуће генерације? Да је јефтиније и паметније обезбедити диплому „испод жита“ него је поштено стећи? Да је учење „бадава“?

Ево колики је дневни радни број сати једне просечне учитељице. Четири и по до пет сати и петнаест минута непосредног рада са ученицима, јер сваки дан имамо пет а једног дана шест часова. Затим још тридесет минута у школи да упишемо часове, испратимо децу по коју родитељи касне. Да занемаримо свакодневне разговоре са родитељима и ако је то прописано једанпут седмично. Потом још најмање 2 и по сата обавезног писаног припремања за наставу. Два и по сата за оне који то раде електронским путем, а они који то не раде на тај начин око 3 до 4 сата. За администрацију барем сат времена дневно. Јер сваке године још новотарија, када је у питању обавезна евиденција. За прегледање писаних радова ученика од једног до два сата у зависности од типа рада. Кад све то саберете, то је нешто више од десет часова дневно. У ком јавном предузећу, установи, државном органу је радно време десет и више часова?

Пре него што се опет определите да обуставите наставу, размислите: -Има ли то било какву сврху? Када је било који штрајк у просвети имао неки циљ, од кога се није одустало? Када синдикати нису склопили „пакт“? Када се у намери истрајало? Никада, колеге, никада! Зато пре него што се опет определите да на изборе не изађете, да бирате ове што су тренутна већина, ставите прст на чело. Размислите добро: – Да ли смо икада више понижавани, омаловажавани, да ли је икада ико на овај начин обезвредио наш рад?

Овај унос је објављен под Размишљања о просвети. Забележите сталну везу.