IN MEMORIAM

Naš jezik je siromašan onim rečima kojima bi se moglo opisati kakva je bila moja majka. Njena dobrota na daleko je poznata. Nikada nikoga nije povredila. Pomagala je svima.

Vesna Simović rođena je 24. marta 1952. godine u Kraljevu, od oca Milomira Gvozdenovića iz Sirče i majke Stojane Gvozdenović iz Sirče. Osnovnu školu završila je u Osnovnoj školi „Četvrti kraljevački bataljon“ u Kraljevu. Srednju medicinsku školu u Kraljevu. Višu medicinsku školu završila je u Beogradu. Preminula je u svojoj 62. godini života 24. septembra 2014. godine.

Svoj radni vek provela je kao patronažna sestra radeći u Zdravstvenom centru Studenica. Volela je svoj posao i za nju nije postojalo radno vreme. Kada bi je pozvali roditelji tek rođenog deteta ona bi sa mojim, sada pokojnim ocem sedala u kola i odlazila bez razmišljanja u bilo koje doba dana ili noći. Govorili su za nju da je znala nekakve tajne od kojih bi svakom tek rođenom detetu za čas bilo bolje. Te tajne bile su samo prave reči kojima je znala svakog da poduči. Radila je u najudaljenijim krajevima naše opštine. Dugo je pešačila da stigne do veoma udaljenih kuća, jer za naše roditelje su, kao što su i nas tome naučili, uvek svi bili jednaki. I oni siromašni i oni bogati. Svima je pružala jednaku pažnju. Uvek se rado i bez razmišljanja odazivala svima kojima je njena pomoć bila potrebna. Porodici i celoj familiji uvek je bila dostupna. Nikada nije štedela sebe.

U prevremenu penziju otišla je nakon što nas je naš otac Dušan prerano napustio. Tihog i mirnog čoveka, koji je za sobom ostavio veliki trag, nikada nije prežalila. Tužno je pred svoju smrt rekla, da je jedino teši to što na onom svetu ima ko da je sačeka.

Moja majka je bila pobožna žena. Verovala je da se na kraju svi dobri ljudi sastaju na jednom mestu.

Ona je bila poštovana na poslu, u selu, u gradu. Ona je male i velike radosti priuštila svima koji su je poznavali. Njeni su prijatelji bili među svim generacijama. U našem skromnom domu ona je svakoga rado dočekala i ugostila. Naučila nas je da živimo pošteno i da mnogo radimo. A onda je često bila zabrinuta jer joj se činilo da nam mnogo malo vremena ostaje za stvari koje čine život lepim. Uspomena na nju daje nam snagu da hrabro nastavimo da koračamo stazom koja je za nju zauvek prekinuta.

Do poslednjeg trenutka želela je da se bori. Kao da je u poslednjim trenucima shvatila da je život mnogo vredan, ali tu tešku borbu je izgubila. Otišla je tiho. Njen odlazak je veliki gubitak ne samo za nas, njenu porodicu, već za sve koji su je poznavali, jer Moja majka je bila nesvakidašnja žena.

Ovaj unos je objavljen pod Lični kutak. Zabeležite stalnu vezu.

2 reagovanja na IN MEMORIAM

  1. Dragana kaže:

    Zao mi je. Isto se i meni desilo, i otac i majka su mi preminuli za dve godine……mnogo tvojih reci me pogodilo. Nikada nisam umela ni smatrala da umem da svoju tugu pretocim u reci….bol bol bol….

    • Nisam bila svesna koliko mi je znacila. Malo je reci kao sestra, kao savetnik, kao primer dobrote, humanosti . Ulepsala mi je zivot, iza nje je ostala praznina i zal sto nisam bila tu kad je odlazila……

Ostavite odgovor