IN MEMORIAM

Наш језик је сиромашан оним речима којима би се могло описати каква је била моја мајка. Њена доброта на далеко је позната. Никада никога није повредила. Помагала је свима.

Весна Симовић рођена је 24. марта 1952. године у Краљеву, од оца Миломира Гвозденовића из Сирче и мајке Стојане Гвозденовић из Сирче. Основну школу завршила је у Основној школи „Четврти краљевачки батаљон“ у Краљеву. Средњу медицинску школу у Краљеву. Вишу медицинску школу завршила је у Београду. Преминула је у својој 62. години живота 24. септембра 2014. године.

Свој радни век провела је као патронажна сестра радећи у Здравственом центру Студеница. Волела је свој посао и за њу није постојало радно време. Када би је позвали родитељи тек рођеног детета она би са мојим, сада покојним оцем седала у кола и одлазила без размишљања у било које доба дана или ноћи. Говорили су за њу да је знала некакве тајне од којих би сваком тек рођеном детету за час било боље. Те тајне биле су само праве речи којима је знала сваког да подучи. Радила је у најудаљенијим крајевима наше општине. Дуго је пешачила да стигне до веома удаљених кућа, јер за наше родитеље су, као што су и нас томе научили, увек сви били једнаки. И они сиромашни и они богати. Свима је пружала једнаку пажњу. Увек се радо и без размишљања одазивала свима којима је њена помоћ била потребна. Породици и целој фамилији увек је била доступна. Никада није штедела себе.

У превремену пензију отишла је након што нас је наш отац Душан прерано напустио. Тихог и мирног човека, који је за собом оставио велики траг, никада није прежалила. Тужно је пред своју смрт рекла, да је једино теши то што на оном свету има ко да је сачека.

Моја мајка је била побожна жена. Веровала је да се на крају сви добри људи састају на једном месту.

Она је била поштована на послу, у селу, у граду. Она је мале и велике радости приуштила свима који су је познавали. Њени су пријатељи били међу свим генерацијама. У нашем скромном дому она је свакога радо дочекала и угостила. Научила нас је да живимо поштено и да много радимо. А онда је често била забринута јер јој се чинило да нам много мало времена остаје за ствари које чине живот лепим. Успомена на њу даје нам снагу да храбро наставимо да корачамо стазом која је за њу заувек прекинута.

До последњег тренутка желела је да се бори. Као да је у последњим тренуцима схватила да је живот много вредан, али ту тешку борбу је изгубила. Отишла је тихо. Њен одлазак је велики губитак не само за нас, њену породицу, већ за све који су је познавали, јер Моја мајка је била несвакидашња жена.

Овај унос је објављен под Лични кутак. Забележите сталну везу.

2 реаговања на IN MEMORIAM

  1. Dragana каже:

    Zao mi je. Isto se i meni desilo, i otac i majka su mi preminuli za dve godine……mnogo tvojih reci me pogodilo. Nikada nisam umela ni smatrala da umem da svoju tugu pretocim u reci….bol bol bol….

Оставите одговор