Između dve vatre ili negde između

niski-startOvih dana imam priliku da, po ko zna koji put, sa strane posmatram raspodelu posla – procenata posla u našim školama. Čini mi se da je ove školske godine taj proces poprimio razmere svetskog čuda. Najzanimljivije je to što su „tražioci“ postali svesni toga gde se čitava stvar završava, pa se direktorima škola više ni iz kurtoazije ne obraćaju.

Ako je verovati glasinama, više no ikada ove školske godine ima upražnjenog radnog mesta za profesore fizičkog vaspitanja i učitelje. Tako su za posao učitelja, prema neproverenim informacijama, jer ih je nemoguće proveriti, slobodna radna mesta u školama: „Vuk Karadžić“, u Godačici, Konarevu, Žiči, Adranima, produženom boravku u „IV kraljevačkom bataljonu“.

Kako stvari stoje, najveće interesovanje vladalo je za mesto profesora fizičkog vaspitanja u jednoj srednjoj školi. Nekako se za to radno mesto najveća prašina digla. Ljudi moji, čega sam se sve slučajno naslušala u jednoj kafanskoj priči… Nekako su akteri čitavog procesa baš bili preglasni… Od sukoba između dve vladajuće stranke, do sastanaka koalicionih partnera i razmatranja „prava prečega“. Izgleda da je čitava stvar završena tako što je brojniji koalicioni partner imao tu „čast“, da u ovoj višestranačkoj borbi, izađe kao pobednik. Doduše, da ne grešimo dušu, gospodin „pobednik“ baš se naradio ovih poslednjih meseci za ovaj naš grad i svojski potrudio da se novoizgrađeni objekat u predviđenom roku privede nameni. Za svaku pohvalu, zaista!

5, 10, 15 procenata, bez obzira na količinu raspoloživog radnog vremena, pritiskaju direktore kraljevačkih škola kao kakva noćna mora. Inspekcijska služba ažurnija no ikada. Kako se objavi nova raspodela, inspektor brže, bolje po prijavi, utvrđuje „nepravilnosti“, Percentage Sign - Thinking Man and Percent Symbolte meri da li je onaj jedan čas trebalo dodeliti ovome ili onome, pa se čak razmatraju i prošlogodišnji prijemi ne bi li se i tu iščačkalo po nešto, jer svaki procenat je dragocen. Kako li samo ti predmeti tako ekspresno dolaze na red? Bože sačuvaj! Ne bila u koži onih koji sve ovo znaju još bolje i preciznije, a ne samo na nivou čaršijskih priča, jer se sve ovo dešava upravo njima.

Što manje slobodnih radnih procenata, to manje muke za direktore škola. Najsrećniji su oni koji takvih procenata nemaju. Oni mogu da se ovih dana posvete samo i samo svom poslu. Naravno o slobodnim radnim mestima u našim školama raspreda se samo po gradskim kafanama, partijskim sastancima, modernim načinima komunikacije… Samo ne tamo gde bi o tome trebalo raspravljati – u javno objavljenim konkursima. Dok dođe do konkursa, testiranja kandidata, stvar je već gotova.

Sreća u nesreći je ipak što pravo prvenstva ipak imaju oni koji su, igrom istorijskih okolnosti prostora na kome živimo, ostali bez svojih časova usled smanjenog broja učenika i odeljenja. Ali neke škole nikako nisu za zbrinjavanje ovih kadrova. Tako na primer jedna naša gradska osnovna škola, lutrijaako je verovati gradskim pričama sa oslobođenim učiteljskim mestom, nikako ne može poslužiti za udomljavanje tehnološkog viška. Ipak, ne bi bilo u redu da se tako „značajna priča“, dugo očekivana, rasplete tako jednostavno. Živi bili pa videli! Postavlja se pitanje samo: – Koji stručnjak će biti u stanju da sačini raspored časova tamo gde na jednom radnom mestu radi po 3,4,5 nastavnika? No, kad odzvoni prvo školsko zvono, to više one koji ovih dana vrše raspodelu ne zanima.

O problemima koji će nastati izgradnjom mosta, koji iz Skopljanske ulice povezuje gradske škole sa Ribnicom, o tom potom. Za očekivati je sledeće školske godine priliv đaka sa teritorije Ribnice u dve kraljevačke osnovne škole, te se postavlja pitanje: – Na koji način će nadležni organi da preduhitre „zatvaranje“ škole s’ desne strane Ibra?

Zanimljivo je da se više novac ne spominje kao način ostvarenja cilja, već se sve i isključivo sve svodi da unutarkoalicioni dogovor i odmeravanje snaga koalicionih partnera. Više se ni onaj gospodin dir. jednog JP ne spominje kao svemogući i glavnokomandujući, kao onaj koji sačinjava spiskove, boduje i raspoređuje. A baš je nekako čini mi se delovao moćno, u gradskim pričama, taj gospodin. Taj koji je, kako se govorkalo, držao sve konce u svojim rukama, koji je sve „aminovao“, od koga je sve zavisilo. Nekako sam sve pokušavala da povežem sir, kajmak, zelenu salatu, jaja, papriku, krastavac i ovaj posao kojim se ja bavim. Da pronađem nekakvu sličnost u tome. Ali, nikako mi se nije dalo. Tražiocima posla stvarno nezgodnije no ikada, nije lako „igrati igru“ na dva fronta, „između dve vatre“.

I dok traje cela „ujdurma“, privodi se nameni „moja“ škola ovih dana. Orezuju se osušena stabla, saniraju krovovi, otpisuju nepotrebne stvari, prozori postaju prozirni, lakše se diše…

Rekoh što rekoh… Pa kud puklo da puklo… Da li je sve ovo istina ili ne, ko će ga znati… Jedino što se nikako ne može osporiti je ovo pretposlednje!

Ovaj unos je objavljen pod Razmišljanja o prosveti. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor