Између две ватре или негде између

niski-startОвих дана имам прилику да, по ко зна који пут, са стране посматрам расподелу посла – процената посла у нашим школама. Чини ми се да је ове школске године тај процес попримио размере светског чуда. Најзанимљивије је то што су „тражиоци“ постали свесни тога где се читава ствар завршава, па се директорима школа више ни из куртоазије не обраћају.

Ако је веровати гласинама, више но икада ове школске године има упражњеног радног места за професоре физичког васпитања и учитеље. Тако су за посао учитеља, према непровереним информацијама, јер их је немогуће проверити, слободна радна места у школама: „Вук Караџић“, у Годачици, Конареву, Жичи, Адранима, продуженом боравку у „IV краљевачком батаљону“.

Како ствари стоје, највеће интересовање владало је за место професора физичког васпитања у једној средњој школи. Некако се за то радно место највећа прашина дигла. Људи моји, чега сам се све случајно наслушала у једној кафанској причи… Некако су актери читавог процеса баш били прегласни… Од сукоба између две владајуће странке, до састанака коалиционих партнера и разматрања „права пречега“. Изгледа да је читава ствар завршена тако што је бројнији коалициони партнер имао ту „част“, да у овој вишестраначкој борби, изађе као победник. Додуше, да не грешимо душу, господин „победник“ баш се нарадио ових последњих месеци за овај наш град и својски потрудио да се новоизграђени објекат у предвиђеном року приведе намени. За сваку похвалу, заиста!

5, 10, 15 процената, без обзира на количину расположивог радног времена, притискају директоре краљевачких школа као каква ноћна мора. Инспекцијска служба ажурнија но икада. Како се објави нова расподела, инспектор брже, боље по пријави, утврђује „неправилности“, Percentage Sign - Thinking Man and Percent Symbolте мери да ли је онај један час требало доделити овоме или ономе, па се чак разматрају и прошлогодишњи пријеми не би ли се и ту ишчачкало по нешто, јер сваки проценат је драгоцен. Како ли само ти предмети тако експресно долазе на ред? Боже сачувај! Не била у кожи оних који све ово знају још боље и прецизније, а не само на нивоу чаршијских прича, јер се све ово дешава управо њима.

Што мање слободних радних процената, то мање муке за директоре школа. Најсрећнији су они који таквих процената немају. Они могу да се ових дана посвете само и само свом послу. Наравно о слободним радним местима у нашим школама распреда се само по градским кафанама, партијским састанцима, модерним начинима комуникације… Само не тамо где би о томе требало расправљати – у јавно објављеним конкурсима. Док дође до конкурса, тестирања кандидата, ствар је већ готова.

Срећа у несрећи је ипак што право првенства ипак имају они који су, игром историјских околности простора на коме живимо, остали без својих часова услед смањеног броја ученика и одељења. Али неке школе никако нису за збрињавање ових кадрова. Тако на пример једна наша градска основна школа, lutrijaако је веровати градским причама са ослобођеним учитељским местом, никако не може послужити за удомљавање технолошког вишка. Ипак, не би било у реду да се тако „значајна прича“, дуго очекивана, расплете тако једноставно. Живи били па видели! Поставља се питање само: – Који стручњак ће бити у стању да сачини распоред часова тамо где на једном радном месту ради по 3,4,5 наставника? Но, кад одзвони прво школско звоно, то више оне који ових дана врше расподелу не занима.

О проблемима који ће настати изградњом моста, који из Скопљанске улице повезује градске школе са Рибницом, о том потом. За очекивати је следеће школске године прилив ђака са територије Рибнице у две краљевачке основне школе, те се поставља питање: – На који начин ће надлежни органи да предухитре „затварање“ школе с’ десне стране Ибра?

Занимљиво је да се више новац не спомиње као начин остварења циља, већ се све и искључиво све своди да унутаркоалициони договор и одмеравање снага коалиционих партнера. Више се ни онај господин дир. једног ЈП не спомиње као свемогући и главнокомандујући, као онај који сачињава спискове, бодује и распоређује. А баш је некако чини ми се деловао моћно, у градским причама, тај господин. Тај који је, како се говоркало, држао све конце у својим рукама, који је све „аминовао“, од кога је све зависило. Некако сам све покушавала да повежем сир, кајмак, зелену салату, јаја, паприку, краставац и овај посао којим се ја бавим. Да пронађем некакву сличност у томе. Али, никако ми се није дало. Тражиоцима посла стварно незгодније но икада, није лако „играти игру“ на два фронта, „између две ватре“.

И док траје цела „ујдурма“, приводи се намени „моја“ школа ових дана. Орезују се осушена стабла, санирају кровови, отписују непотребне ствари, прозори постају прозирни, лакше се дише…

Рекох што рекох… Па куд пукло да пукло… Да ли је све ово истина или не, ко ће га знати… Једино што се никако не може оспорити је ово претпоследње!

Овај унос је објављен под Размишљања о просвети. Забележите сталну везу.

Оставите одговор