Još jedna tužna priča o cveću

Trideset godina smo živeli u Lesnini nadomak velike gradske pijace. Na samom silasku niz duge stepenice, a ispred pekare, mnogo godina unazad prodavalo se raznorazno poljsko rastinje. To je bilo jedino mesto gde se mogao kupiti stručak raznoraznog livadskog i baštenskog cveća. ruzeKasnije je cveće preplavilo ceo središnji deo pijace. Moja majka je po svemu bila posebna žena. U našoj kući je uvek bilo cveća, kupljenog upravo tu, i domaćih kolača. Na toplini našeg porodičnog doma mogli su mnogi samo da pozavide. Ovih dana muči nas sećanje na poslednje dane njenog života od koga se opraštala u najtežim mukama, kao posledice opake bolesti koja ju je odvela na put bez povratka za samo mesec dana.

Kada smo se nakon trideset godina odselili, zbog isto tako tragičnih porodičnih razloga, i dalje smo ostali vezani za isti kraj, pa smo nastavili da pazarimo na velikoj pijaci, iako nam je mala pijaca bila trostruko bliža. Skoro svake subote ili nedelje uvek sam majku iznova iznenadila buketom lepog poljskog rastinja, pažljivo odabranog kod prodavaca kojima je to možda bila jedina mesečna zarada. Omiljene su joj bile patuljaste ruže, ali joj ništa nisu bili manje dragi i divlji narcisi, koji su svoj opojni miris širili po celom našem domu. Imala je običaj da se našali i da mi kaže da joj cveće kupujem samo jer mi se slaže uz garderobu, jer se moje omiljene boje upravo nisu razlikovale od boja latica koje su se nalazile u tim jeftinim ali lepim buketićima.

Moja majka i moj otac su bili ljudi „puni života“, vredni i radni, humanisti, neumorni, brižni roditelji, skladno skovani upravo jedno za drugo. Odvela ih je ista bolest. Bolest koja je u tolikom porastu kod nas da zabrinjava stručnjake. Godišnje se registruje 33 000 obolelih kod nas od ove opake bolesti. Broj umrlih, na godišnjem nivou iznosi oko 21 000. Za poslednjih desetak godina broj obolelih od malignih oboljenja povećao se za 110 procenata, a broj umrlih se povećao za 180 procenata. Neki podaci govore da su brojke slične brojkama u regionu, što je i za očekivati poredeći sa blizinom kontaminirane teritorije, kada je u pitanju upotreba osiromašenog uranijuma. Mnogi stručnjaci veruje da je povećanju procenta obolelih upravo doprinelo korišćenje NATO bombi sa osiromašenim uranijumom. Ukoliko je to istina, posledice možemo očekivati zauvek. Onkolozi kažu da je na 250 000 stanovnika potreban jedan aparat za zračenje, ali ih u Srbiji trenutno ima 12 i nedostaje ih barem još toliko.

Moji roditelji nisu bili pušači, preferirali su zdrave stilove života, poznavali su različite vrste ishrane, nisu imali genetskih predispozicija… Svi faktori rizika kod njih, bi zapravo, mogli biti isključeni. Svi osim jednog – državna politika za koju nikada nisu glasali. U vreme bombardovanja proveli su dosta vremena napolju. Moja majka, kao patronažna sestra, savesno je obavljala svoj posao na terenu idući peške i do najudaljenije kuće, jer je gradski prevoz u vreme bombardovanja bio prava retkost, a moj otac je nakon posla odlazio biciklom u selo i uzgajao baštu u strahu da nas čekaju gladne godine.

Mirisala je danas velika pijaca na nadolazeću jesen. Ali, pažnju mi privuče samo kantica patuljastih crvenih ruža. Upitah prodavca: „Koliko je buketić?“ „Sedamdeset dinara“, odgovori on. Pružih mu novac i upitah: „Koliko je ruža u buketu?“ Reče da ih ima deset. Uzalud sam se trudila da mu objasnim da mi za isti novac smanji buket za jednu ružu, te da je proda i uzme još koji dinar. Nije pristajao. Ponesoh parni broj.

U vremenu nadolazeće predizborne kampanje vredi se upitati: „Zašto je došlo do povećanja malignih oboljenja u Srbiji, zašto su mnogi od nas ostali zauvek tužni jer su ih kao posledica malignih oboljenja napustili najdraži?“ Moji roditelji nisu birali politiku koja nas je „bombardovala“. Da je više bilo i da je više takvih, oni bi danas možda bili među živima. Razmišljajte o tome u mesecima koji su ispred nas!

Ovaj unos je objavljen pod Lični kutak. Zabeležite stalnu vezu.

2 reagovanja na Još jedna tužna priča o cveću

  1. Dodala bih još dve-tri strašne stvari…
    Mi nemamo više novoobolelih od npr. Japana. Mi imamo višu smrtnost… Što znate šta znači.
    Naši specijalisti stare. Prema podacima SLK, prosečna starost npr. pedijatara u Srbiji je preko 50 godina.
    Postojeći onkolozi uče švedski, finski…

    I eto.
    Žao mi je zbog vašeg gubitka :(.
    Hvala na divnom tekstu i svako dobro.

  2. I još nešto: naše zdravstvo jeste poslednje u Evropi, ali mi ne izdvajamo manje para nego npr. Albanija ili Hrvatska. Komentar nepotreban.

Ostavite odgovor