Још једна тужна прича о цвећу

Тридесет година смо живели у Леснини надомак велике градске пијаце. На самом силаску низ дуге степенице, а испред пекаре, много година уназад продавало се разноразно пољско растиње. То је било једино место где се могао купити стручак разноразног ливадског и баштенског цвећа. ruzeКасније је цвеће преплавило цео средишњи део пијаце. Моја мајка је по свему била посебна жена. У нашој кући је увек било цвећа, купљеног управо ту, и домаћих колача. На топлини нашег породичног дома могли су многи само да позавиде. Ових дана мучи нас сећање на последње дане њеног живота од кога се опраштала у најтежим мукама, као последице опаке болести која ју је одвела на пут без повратка за само месец дана.

Када смо се након тридесет година одселили, због исто тако трагичних породичних разлога, и даље смо остали везани за исти крај, па смо наставили да пазаримо на великој пијаци, иако нам је мала пијаца била троструко ближа. Скоро сваке суботе или недеље увек сам мајку изнова изненадила букетом лепог пољског растиња, пажљиво одабраног код продаваца којима је то можда била једина месечна зарада. Омиљене су јој биле патуљасте руже, али јој ништа нису били мање драги и дивљи нарциси, који су свој опојни мирис ширили по целом нашем дому. Имала је обичај да се нашали и да ми каже да јој цвеће купујем само јер ми се слаже уз гардеробу, јер се моје омиљене боје управо нису разликовале од боја латица које су се налазиле у тим јефтиним али лепим букетићима.

Моја мајка и мој отац су били људи „пуни живота“, вредни и радни, хуманисти, неуморни, брижни родитељи, складно сковани управо једно за друго. Одвела их је иста болест. Болест која је у толиком порасту код нас да забрињава стручњаке. Годишње се региструје 33 000 оболелих код нас од ове опаке болести. Број умрлих, на годишњем нивоу износи око 21 000. За последњих десетак година број оболелих од малигних обољења повећао се за 110 процената, а број умрлих се повећао за 180 процената. Неки подаци говоре да су бројке сличне бројкама у региону, што је и за очекивати поредећи са близином контаминиране територије, када је у питању употреба осиромашеног уранијума. Многи стручњаци верује да је повећању процента оболелих управо допринело коришћење НАТО бомби са осиромашеним уранијумом. Уколико је то истина, последице можемо очекивати заувек. Онколози кажу да је на 250 000 становника потребан један апарат за зрачење, али их у Србији тренутно има 12 и недостаје их барем још толико.

Моји родитељи нису били пушачи, преферирали су здраве стилове живота, познавали су различите врсте исхране, нису имали генетских предиспозиција… Сви фактори ризика код њих, би заправо, могли бити искључени. Сви осим једног – државна политика за коју никада нису гласали. У време бомбардовања провели су доста времена напољу. Моја мајка, као патронажна сестра, савесно је обављала свој посао на терену идући пешке и до најудаљеније куће, јер је градски превоз у време бомбардовања био права реткост, а мој отац је након посла одлазио бициклом у село и узгајао башту у страху да нас чекају гладне године.

Мирисала је данас велика пијаца на надолазећу јесен. Али, пажњу ми привуче само кантица патуљастих црвених ружа. Упитах продавца: „Колико је букетић?“ „Седамдесет динара“, одговори он. Пружих му новац и упитах: „Колико је ружа у букету?“ Рече да их има десет. Узалуд сам се трудила да му објасним да ми за исти новац смањи букет за једну ружу, те да је прода и узме још који динар. Није пристајао. Понесох парни број.

У времену надолазеће предизборне кампање вреди се упитати: „Зашто је дошло до повећања малигних обољења у Србији, зашто су многи од нас остали заувек тужни јер су их као последица малигних обољења напустили најдражи?“ Моји родитељи нису бирали политику која нас је „бомбардовала“. Да је више било и да је више таквих, они би данас можда били међу живима. Размишљајте о томе у месецима који су испред нас!

Овај унос је објављен под Лични кутак. Забележите сталну везу.

2 реаговања на Још једна тужна прича о цвећу

  1. DMD (@zubarica) каже:

    Dodala bih još dve-tri strašne stvari…
    Mi nemamo više novoobolelih od npr. Japana. Mi imamo višu smrtnost… Što znate šta znači.
    Naši specijalisti stare. Prema podacima SLK, prosečna starost npr. pedijatara u Srbiji je preko 50 godina.
    Postojeći onkolozi uče švedski, finski…

    I eto.
    Žao mi je zbog vašeg gubitka :(.
    Hvala na divnom tekstu i svako dobro.

  2. DMD (@zubarica) каже:

    I još nešto: naše zdravstvo jeste poslednje u Evropi, ali mi ne izdvajamo manje para nego npr. Albanija ili Hrvatska. Komentar nepotreban.

Оставите одговор