Kod javnog beležnika…

covekEvo kako je bilo. Svakako, pre nego što se uputite javnom beležniku pozovite sve svoje prijatelje i rođake i raspitajte se poznaje li možda ko istog, jer u tom slučaju sve je mnogo jednostavnije. Istina da u jednom i drugom slučaju isto košta, ali samo novca, ne živaca i vremena.

Ja sam imala tu „sreću“ da okusim „olakšavanje“ života građanima, kada su u pitanju radnje koje nas obavezuju na susret sa javnim beležnikom. A svoj susret sa kancelarijom javnog beležnika najjednostavnije bih opisala vređanjem inteligencije pismenog sveta.

Pošto sam pronašla kupce za svoj stan, koji sam pre sedam godina kupila uz pomoć stambenog kredita i koji sam sticajem nesrećnih porodičnih okolnosti odlučila da prodam, neminovan je bio susret sa kancelarijom javnog beležnika. Prvo što je trebalo da uradim je da izvadim List nepokretnosti na svoje ime u Katastru nepokretnosti. Za tako nešto neophodan mi je bio Aneks kupoprodajnog ugovora sa licem od koga sam stan kupila. Obzirom da gospođa živi u Beogradu i da je slabo pokretna neophodno je bilo da ona, kod javnog beležnika u Beogradu, ovlasti lice koje će u njeno ime potpiše Aneks kod javnog beležnika u Kraljevu. Nagrada za javnog beležnika (davanje punomoćja), kako se sada naziva taksa, iznosila je za tu radnju 5.500,00 dinara. Taj posao se u prestonici završio za nepunih nedelju dana. Nakon toga počinju moje muke.

Odlazim u kancelariju javnog beležnika. Prethodni, vrlo neprijatni susret, sa službenikom ove kancelarije neću opisivati, jer nema neku naročito važnost.

19.11.2014.
-Dobar dan. Da li mogu nešto da vas pitam?
-Izvolite kod kolege, ljubazni ženski glas.
-Sedite.
Sedam.
-Recite mi šta mi je potrebno za potpisivanje Aneksa kupoprodajnog ugovora.
-Dajte mi tu fasciklu.
(A u fascikli nema čega nema, potrebne dokumentacije za obavljanje navedene radnje, raspored časova, zadaci sa pisanu proveru znanja…)
-Možete li mi molim vas reći šta mi je od dokumentacije potrebno.
-Čujete li vi šta vam ja kažem, dajte mi tu fasciklu, nije svaki slučaj isti!!!

Zanimljivo je da ne postoji nikakvo uputstvo, brošura o tome šta vam je potrebno od dokumentacije za obavljenje pravnih radnji od strane javnog beležnika. Ne mogadoh više da se ubeđujem, jer vidim da svrhu nema, pružih onu hrpu papira koje imadoh kod sebe. Bi mi doduše neprijatno, osetih se kao neko ko nema ni tri razreda osnovne škole – bez namere da bilo koga uvredim, što od sebe, što od drugog lica koje sa ovim „ljubaznim“ gospodinom deli istu kancelariju. Izdvoji službenik ono što je potrebno i obavesti me da mi nedostaje još List nepokretnosti na ime gospođe od koje sam stan kupila. Istina da sam u prethodnom susretu pitala da li je taj papir potreban, ali isti mi reče da nije, jer bi u tom slučaju gospođa bila stranka u postupku. Eto, da je ova „ozbiljna“ državna institucija uložila malo za štampanje uputstva, za nas pismene, sve bi bilo jednostavnije.

-Zakazujemo vam prijem dokumenata za 24.11. u 14 časova. Isti nema nameru da upita da li u to vreme stranka može da donese dokumenta, valjda se podrazumeva da smo mi obavezni da napustimo radno mesto i dođemo u zakazano vreme. Obratite pažnju – prijem dokumentacije za pet dana. Ali pomislih: „To je verovatno sve što se čekanja tiče!“

U Katastru nepokretnosti je sve već uigrano. Platiš potrebnu taksu i dobiješ neophodan dokument vrlo brzo, bez nekog naročitog čekanja.

24.11.2014. Kulminacija!
-Dobar dan. Imam zakazano za predaju dokumenata. Da li prozivate ili mogu da uđem?
-Sedite.
-U redu je. Dajte mi broj telefona da možemo da vas pozovemo ako je potrebno da se dopuni dokumentacija i da vam javimo kada treba da dođete.

Setih se svog ispita za rad u organima državne uprave. Želudac mi se steže od pomisli da sam od ujutru, pa sve do 00.30 polagala ovaj, za mene, stvarno težak ispit koji se sastojao od nekoliko delova. Upravo kancelarijsko poslovanje sam polagala dva puta, jer je radnica u fotokopirnici igrom slučaja preskočila u kopiranju jednu stranu knjige koja ima više stotina strana. To se zove – baksuz. Upravo na toj strani nalazi se pasus u kome je detaljno opisan delevodnik. Pošto nisam mogla da odgovorim na pitanje, padoh prvi put na ispitu iz kancelarijskog poslovanja. Iz upravnog postupka sam mnogo bolje prošla. A obaveštenje službenika, u kancelariji javnog beležnika, da će me zvati telefonom kada čitava stvar bude gotova, jasno mi stavi do znanja da sam obavezna da nosim telefon svuda sa sobom i ako telefonski put obaveštavanja nije način za pozivanje stranaka.

Poučena sopstvenim neznanjem čekam dalje informacije od službenika.
-Završili smo, zvaćemo vas kada budete bili na redu.
-Kada mogu da očekujem poziv?
-Ne znamo.
-Za pet dana, deset, petnaest, mesec?
-Od pet do mesec obično.

Život mi se smuči i ona knjiga koju službenik držaše ispred sebe. Ni reversa, ni delovodnog broja – broja predmeta, ništa ne dobih. Nikav dokaz da sam započela ovaj postupak. Umesto da potražim isto, napustih kancelariju sa gorčinom u želucu od onog ispita za rad u organima državne uprave, od kancelarijskog poslovanja, od zemlje u kojoj živim, od javnih beležnika čiju svrhu nikako da shvatim. A, sve sa mislima koga da zovem da mi pritekne u pomoć. Pošto je taj put neophodan ovde gde mi živimo.

Na putu od javnog beležnika do kuće, saznadoh šta je po zanimanju beležnikova supruga, gde mu dete ide u školu, ko ga uči, ko je otac javnog beležnika, čak i neku zanimljivu priču da je isti šišao narod u Africi, u šta naravno ne poverovah, i još mnogo toga što nije moglo da mi pomogne da posao završim što pre. Po dolasku kući okrenuh još dvadesetak brojeva telefona, ali javnog beležnika slabo ko poznaje. Ko bi rekao za čoveka koji je ovde rođen, ovde porastao? I tako, otvoriše mi se neka vrata. Ali kako je vreme već odmicalo, a mene strpljenje izdavalo, osmog dana pozvah kancelariju javnog beležnika.

-Dobar dan. Simović Katarina ovde. Možete li da mi kažete dokle se stiglo u predmetu izrade Aneksa kupoprodajnog ugovora za koji sam predala dokumenta prošlog ponedeljka?
-Predmet je kod beležnika.
-Tek je prošlo sedam dana.
-Znači li to da ću ja da čekam još dvadeset dana, zaoštravam ja ton.
-Dobro, a možete li da mi kažete koliko predmeta ima ispred mog predmeta?
-Ne mogu.
-Recite mi onda pod kojim delovodnim brojem je zaveden moj predmet.
-Nije zaveden, na pregledu je kod javnog beležnika.
-Još nije zaveden!

Opet me misli ponesoše na Nemanjinu ulicu i onaj ispit tokom koga mi se želudac stezao od gladi jer je isti trajao više od 16 časova. Nizaše mi se slike svih onih predmeta koje sam mesecima pripremila u isto ovako teškim životnim okolnostima u kojima se i sada nalazim. U trenutku kada nas je moj otac zauvek napuštao i kada mi je bilo beskonačno teško da saberem misli i usredsredim se na sticanje znanja koje nema nikakvu svrhu. Sabrah se brzo.

-Od danas ću vas zvati svakog dana, da pitam: -Da li je moj predmet zaveden, pod kojim brojem i kada će isti biti okončan?
-Ja ću da proverim kod javnog beležnika pa ću ja vas zvati.

Nisam očekivala poziv, ali posle nepunih pola sata, ljubazan ženski glas s druge strane slušalice počinje da mi objašnjava da moja dokumentacija nije potpuna i da mi je potrebno još nešto. Rekoh da ja to moram da zapišem, jer ne razumem šta je potrebno. Onda mi se javi ni manje ni više, nego sam beležnik.
Zaista moćno deluje taj dubok smiren muški glas javnog beležnika, rekao bi čovek autoritet jednog društva. Mislim, tako je to valjda zamišljeno. Da kancelarija javnog beležnika bude neka baš, baš institucija.

Objasni mi javni beležnik šta je još potrebno i još reče da neću da čekam, da ću brzo taj posao da završim. Navodno neko tumačenje sa ,,G“ lista ili prostije rečeno još 1.000,00 dinara takse, da ne kažem nagrade za Katastar nepokretnosti. Ne ostadoh doduše dužna odgovora, pa mu rekoh da ja nigde i ne čekam, samo kod javnog beležnika. Rekoh još po nešto, ali da ne dužim više ovu priču.

Eto… tako u drugi petak, od onog ponedeljka u kome sam predala dokumentaciju, u 16h uz, da priznam, razne protekcije za 12.600,00 dinara nagrade za javnog beležnika, okončah prvi deo posla. Potom za 9.000,00 dinara u Katastru nepokretnosti, pa i još 1.200,00 u petak 12. decembra dobih potreban List nepokretnosti na moje ime, koji uskoro više neće da ima nikakvu važnost, jer nepokretnost iz ove priče, sticajem tužnih okolnosti, više neće biti moja.

Priznajem i to da sam za taj isti petak bila pozvala svoje prijatelje novinare u nameri da, ispred kancelarije javnog beležnika, održim konferenciju za medije ukoliko do tog dana predmet ne bude okončan. Zanimljiva tema za javnost, priznaćete!

U taj petak 12. decembra podnesoše kupci mog stana dokumentaciju za potpisivanje Ugovora o kupoprodaji. U petak 19.12. odlučih da pozovem već upamćen broj kancelarije javnog beležnika. U kraćoj vrlo oštroj diskusiji saznadoh da nema prognoza kada će moj predmet biti okončan.

Pošto poučena iskustvom iz predhodnog postupka da bez zaoštravanja situacije nema ni razrešenja iste, reših da posetim opet kancelariju javnog beležnika. I tako u ponedeljak 22. decembra obiđoh ovu „instituciju“.

-Dobar dan. Molim vas recite mi kada mogu da očekujem poziv za potpisivanje Kupoprodajnog ugovora na to i to ime?
-Ne znamo, predmet je kod javnog beležnika.
-Kakva je vaša projekcija, da li će to biti okončano u ovoj godini?
-Verovatno.
-To znači da možda i neće. Recite mi pod kojim brojem je zaveden taj predmet.
-Predmeti se ne zavode sve do njihovog „čitanja“, ne možemo da ostavljamo rupe u delovodniku.
-To znači da predmete ne rešavate po redu, čim pominjete te rupe.
-Ako mislite da nešto nije u redu žalite se kome treba.
-Naravno da hoću. Želim da putujem i hoću da znam kada moram da budem u Kraljevu.

Pošto se situacija zaoštri umeša se onaj neljubazni gospodin iz prethodne „epizode“ da mi on objasni kakav je postupak. Rekoh da nema potrebe da mi on objašnjava i da sam sa njim razgovor okončala još prošli put.

-Značilo bi mi da se postupak okonča u ovoj godini!
-Pozvaćemo vas do kraja sledeće nedelje.
-Znači sledeće godine!
-Ne, ne do kraja ove nedelje.

I tako kada mi se učini da je čitava stvar svršena, jer je javni beležnik zakazao potpisivanje Kupoprodajnog ugovora za danas 29.12.2014. u 11 časova, u subotu 27.12.2014. kupci moje nepokretnosti otkazaše kupovinu. Dok ja stigoh na red kod javnog beležnika, kupci verovatno nađoše nešto prikladnije njihovom džepu. Tako vam je to u Srbiji danas. Ko je ovde živeo pakao će za njega biti „melem na ranu“!
P.S.1 Izvinjavam se stručnoj javnosti na eventualnim greškama u stručnim nazivima, jer ja sam ipak samo neuka stranka u ovom postupku.

Ovaj unos je objavljen pod Slobodna tema. Zabeležite stalnu vezu.

7 reagovanja na Kod javnog beležnika…

  1. Boban kaže:

    Razbesneh se citajuci ovo. Kako bi mi bilo da sam to morao da prozivim?

  2. uciteljica kaže:

    Tako je to u lepoj našoj Srbiji…

  3. Miki kaže:

    Gospodjo! Savetujem da tuzite drzavu Srbiju za nastalu stetu!

    • uciteljica kaže:

      Kome da tužim, upravi ,,Vodovoda“!?

      • Jovana kaže:

        Problem je ozbiljan, jer je beležnika premalo, a nas i naših potreba i obaveza previše. Nekome može pasti na pamet da ucmeka beležnika, pa će ih biti još manje.
        A nije Vam palo na pamet da od potencijalnih kupaca uzmete kaparu. To zna svaki seljak koji prodaje ovcu ili kravu, a Vi niste znali?
        E, da znate da nepoznavanje prava škodi. Ne, ne morate sve znati, ali morate pitati, tražiti, a i platiti pomoć stručnijih. Tako je jeftinije, ali sada to i sami znate.
        Upravo mi predstoji susret sa Njegovim Veličanstvom Notarom i spremila sam se da mu se napijem krvi, ali tek kada obavim posao. Zagorčaću mu vikend, jer je on meni već zagorčao ovaj.

  4. Ivan Momcilov kaže:

    Pravosudni sistem u nasoj zemlji u totalnom haosu. Ovo govorim i pisem iz gorkog iskustva, koje datira od 2009. godine.

  5. Ivan Momcilov kaže:

    U mom slucaju zanimljivo je to sto sam podneo tuzbeni zahtev, protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da se bavi zelenasenjem, prvostepenom sudu kako bi me zastitio. Medjutim korumpirane sudije stale su na stranu suprotne strane.
    Od 2009. godine do danas moj predmet jos nije resen.

Ostavite odgovor