Код јавног бележника…

covekЕво како је било. Свакако, пре него што се упутите јавном бележнику позовите све своје пријатеље и рођаке и распитајте се познаје ли можда ко истог, јер у том случају све је много једноставније. Истина да у једном и другом случају исто кошта, али само новца, не живаца и времена.

Ја сам имала ту „срећу“ да окусим „олакшавање“ живота грађанима, када су у питању радње које нас обавезују на сусрет са јавним бележником. А свој сусрет са канцеларијом јавног бележника најједноставније бих описала вређањем интелигенције писменог света.

Пошто сам пронашла купце за свој стан, који сам пре седам година купила уз помоћ стамбеног кредита и који сам стицајем несрећних породичних околности одлучила да продам, неминован је био сусрет са канцеларијом јавног бележника. Прво што је требало да урадим је да извадим Лист непокретности на своје име у Kатастру непокретности. За тако нешто неопходан ми је био Анекс купопродајног уговора са лицем од кога сам стан купила. Обзиром да госпођа живи у Београду и да је слабо покретна неопходно је било да она, код јавног бележника у Београду, овласти лице које ће у њено име потпише Анекс код јавног бележника у Краљеву. Награда за јавног бележника (давање пуномоћја), како се сада назива такса, износила је за ту радњу 5.500,00 динара. Тај посао се у престоници завршио за непуних недељу дана. Након тога почињу моје муке.

Одлазим у канцеларију јавног бележника. Претходни, врло непријатни сусрет, са службеником ове канцеларије нећу описивати, јер нема неку нарочито важност.

19.11.2014.
-Добар дан. Да ли могу нешто да вас питам?
-Изволите код колеге, љубазни женски глас.
-Седите.
Седам.
-Реците ми шта ми је потребно за потписивање Анекса купопродајног уговора.
-Дајте ми ту фасциклу.
(А у фасцикли нема чега нема, потребне документације за обављање наведене радње, распоред часова, задаци са писану проверу знања…)
-Можете ли ми молим вас рећи шта ми је од документације потребно.
-Чујете ли ви шта вам ја кажем, дајте ми ту фасциклу, није сваки случај исти!!!

Занимљиво је да не постоји никакво упутство, брошура о томе шта вам је потребно од документације за обављење правних радњи од стране јавног бележника. Не могадох више да се убеђујем, јер видим да сврху нема, пружих ону хрпу папира које имадох код себе. Би ми додуше непријатно, осетих се као неко ко нема ни три разреда основне школе – без намере да било кога увредим, што од себе, што од другог лица које са овим „љубазним“ господином дели исту канцеларију. Издвоји службеник оно што је потребно и обавести ме да ми недостаје још Лист непокретности на име госпође од које сам стан купила. Истина да сам у претходном сусрету питала да ли је тај папир потребан, али исти ми рече да није, јер би у том случају госпођа била странка у поступку. Ето, да је ова „озбиљна“ државна институција уложила мало за штампање упутства, за нас писмене, све би било једноставније.

-Заказујемо вам пријем докумената за 24.11. у 14 часова. Исти нема намеру да упита да ли у то време странка може да донесе документа, ваљда се подразумева да смо ми обавезни да напустимо радно место и дођемо у заказано време. Обратите пажњу – пријем документације за пет дана. Али помислих: „То је вероватно све што се чекања тиче!“

У Катастру непокретности је све већ уиграно. Платиш потребну таксу и добијеш неопходан документ врло брзо, без неког нарочитог чекања.

24.11.2014. Кулминација!
-Добар дан. Имам заказано за предају докумената. Да ли прозивате или могу да уђем?
-Седите.
-У реду је. Дајте ми број телефона да можемо да вас позовемо ако је потребно да се допуни документација и да вам јавимо када треба да дођете.

Сетих се свог испита за рад у органима државне управе. Желудац ми се стеже од помисли да сам од ујутру, па све до 00.30 полагала овај, за мене, стварно тежак испит који се састојао од неколико делова. Управо канцеларијско пословање сам полагала два пута, јер је радница у фотокопирници игром случаја прескочила у копирању једну страну књиге која има више стотина страна. То се зове – баксуз. Управо на тој страни налази се пасус у коме је детаљно описан делеводник. Пошто нисам могла да одговорим на питање, падох први пут на испиту из канцеларијског пословања. Из управног поступка сам много боље прошла. А обавештење службеника, у канцеларији јавног бележника, да ће ме звати телефоном када читава ствар буде готова, јасно ми стави до знања да сам обавезна да носим телефон свуда са собом и ако телефонски пут обавештавања није начин за позивање странака.

Поучена сопственим незнањем чекам даље информације од службеника.
-Завршили смо, зваћемо вас када будете били на реду.
-Када могу да очекујем позив?
-Не знамо.
-За пет дана, десет, петнаест, месец?
-Од пет до месец обично.

Живот ми се смучи и она књига коју службеник држаше испред себе. Ни реверса, ни деловодног броја – броја предмета, ништа не добих. Никав доказ да сам започела овај поступак. Уместо да потражим исто, напустих канцеларију са горчином у желуцу од оног испита за рад у органима државне управе, од канцеларијског пословања, од земље у којој живим, од јавних бележника чију сврху никако да схватим. А, све са мислима кога да зовем да ми притекне у помоћ. Пошто је тај пут неопходан овде где ми живимо.

На путу од јавног бележника до куће, сазнадох шта је по занимању бележникова супруга, где му дете иде у школу, ко га учи, ко је отац јавног бележника, чак и неку занимљиву причу да је исти шишао народ у Африци, у шта наравно не поверовах, и још много тога што није могло да ми помогне да посао завршим што пре. По доласку кући окренух још двадесетак бројева телефона, али јавног бележника слабо ко познаје. Ко би рекао за човека који је овде рођен, овде порастао? И тако, отворише ми се нека врата. Али како је време већ одмицало, а мене стрпљење издавало, осмог дана позвах канцеларију јавног бележника.

-Добар дан. Симовић Катарина овде. Можете ли да ми кажете докле се стигло у предмету израде Анекса купопродајног уговора за који сам предала документа прошлог понедељка?
-Предмет је код бележника.
-Тек је прошло седам дана.
-Значи ли то да ћу ја да чекам још двадесет дана, заоштравам ја тон.
-Добро, а можете ли да ми кажете колико предмета има испред мог предмета?
-Не могу.
-Реците ми онда под којим деловодним бројем је заведен мој предмет.
-Није заведен, на прегледу је код јавног бележника.
-Још није заведен!

Опет ме мисли понесоше на Немањину улицу и онај испит током кога ми се желудац стезао од глади јер је исти трајао више од 16 часова. Низаше ми се слике свих оних предмета које сам месецима припремила у исто овако тешким животним околностима у којима се и сада налазим. У тренутку када нас је мој отац заувек напуштао и када ми је било бесконачно тешко да саберем мисли и усредсредим се на стицање знања које нема никакву сврху. Сабрах се брзо.

-Од данас ћу вас звати сваког дана, да питам: -Да ли је мој предмет заведен, под којим бројем и када ће исти бити окончан?
-Ја ћу да проверим код јавног бележника па ћу ја вас звати.

Нисам очекивала позив, али после непуних пола сата, љубазан женски глас с друге стране слушалице почиње да ми објашњава да моја документација није потпуна и да ми је потребно још нешто. Рекох да ја то морам да запишем, јер не разумем шта је потребно. Онда ми се јави ни мање ни више, него сам бележник.
Заиста моћно делује тај дубок смирен мушки глас јавног бележника, рекао би човек ауторитет једног друштва. Мислим, тако је то ваљда замишљено. Да канцеларија јавног бележника буде нека баш, баш институција.

Објасни ми јавни бележник шта је још потребно и још рече да нећу да чекам, да ћу брзо тај посао да завршим. Наводно неко тумачење са ,,G“ листа или простије речено још 1.000,00 динара таксе, да не кажем награде за Катастар непокретности. Не остадох додуше дужна одговора, па му рекох да ја нигде и не чекам, само код јавног бележника. Рекох још по нешто, али да не дужим више ову причу.

Ето… тако у други петак, од оног понедељка у коме сам предала документацију, у 16h уз, да признам, разне протекције за 12.600,00 динара награде за јавног бележника, окончах први део посла. Потом за 9.000,00 динара у Катастру непокретности, па и још 1.200,00 у петак 12. децембра добих потребан Лист непокретности на моје име, који ускоро више неће да има никакву важност, јер непокретност из ове приче, стицајем тужних околности, више неће бити моја.

Признајем и то да сам за тај исти петак била позвала своје пријатеље новинаре у намери да, испред канцеларије јавног бележника, одржим конференцију за медије уколико до тог дана предмет не буде окончан. Занимљива тема за јавност, признаћете!

У тај петак 12. децембра поднесоше купци мог стана документацију за потписивање Уговора о купопродаји. У петак 19.12. одлучих да позовем већ упамћен број канцеларије јавног бележника. У краћој врло оштрој дискусији сазнадох да нема прогноза када ће мој предмет бити окончан.

Пошто поучена искуством из предходног поступка да без заоштравања ситуације нема ни разрешења исте, реших да посетим опет канцеларију јавног бележника. И тако у понедељак 22. децембра обиђох ову „институцију“.

-Добар дан. Молим вас реците ми када могу да очекујем позив за потписивање Купопродајног уговора на то и то име?
-Не знамо, предмет је код јавног бележника.
-Каква је ваша пројекција, да ли ће то бити окончано у овој години?
-Вероватно.
-То значи да можда и неће. Реците ми под којим бројем је заведен тај предмет.
-Предмети се не заводе све до њиховог „читања“, не можемо да остављамо рупе у деловоднику.
-То значи да предмете не решавате по реду, чим помињете те рупе.
-Ако мислите да нешто није у реду жалите се коме треба.
-Наравно да хоћу. Желим да путујем и хоћу да знам када морам да будем у Краљеву.

Пошто се ситуација заоштри умеша се онај нељубазни господин из претходне „епизоде“ да ми он објасни какав је поступак. Рекох да нема потребе да ми он објашњава и да сам са њим разговор окончала још прошли пут.

-Значило би ми да се поступак оконча у овој години!
-Позваћемо вас до краја следеће недеље.
-Значи следеће године!
-Не, не до краја ове недеље.

И тако када ми се учини да је читава ствар свршена, јер је јавни бележник заказао потписивање Купопродајног уговора за данас 29.12.2014. у 11 часова, у суботу 27.12.2014. купци моје непокретности отказаше куповину. Док ја стигох на ред код јавног бележника, купци вероватно нађоше нешто прикладније њиховом џепу. Тако вам је то у Србији данас. Ко је овде живео пакао ће за њега бити „мелем на рану“!
П.С.1 Извињавам се стручној јавности на евентуалним грешкама у стручним називима, јер ја сам ипак само неука странка у овом поступку.

Овај унос је објављен под Слободна тема. Забележите сталну везу.

7 реаговања на Код јавног бележника…

  1. Boban каже:

    Razbesneh se citajuci ovo. Kako bi mi bilo da sam to morao da prozivim?

  2. uciteljica каже:

    Тако је то у лепој нашој Србији…

  3. Miki каже:

    Gospodjo! Savetujem da tuzite drzavu Srbiju za nastalu stetu!

    • uciteljica каже:

      Коме да тужим, управи ,,Водовода“!?

      • Jovana каже:

        Problem je ozbiljan, jer je beležnika premalo, a nas i naših potreba i obaveza previše. Nekome može pasti na pamet da ucmeka beležnika, pa će ih biti još manje.
        A nije Vam palo na pamet da od potencijalnih kupaca uzmete kaparu. To zna svaki seljak koji prodaje ovcu ili kravu, a Vi niste znali?
        E, da znate da nepoznavanje prava škodi. Ne, ne morate sve znati, ali morate pitati, tražiti, a i platiti pomoć stručnijih. Tako je jeftinije, ali sada to i sami znate.
        Upravo mi predstoji susret sa Njegovim Veličanstvom Notarom i spremila sam se da mu se napijem krvi, ali tek kada obavim posao. Zagorčaću mu vikend, jer je on meni već zagorčao ovaj.

  4. Ivan Momcilov каже:

    Pravosudni sistem u nasoj zemlji u totalnom haosu. Ovo govorim i pisem iz gorkog iskustva, koje datira od 2009. godine.

  5. Ivan Momcilov каже:

    U mom slucaju zanimljivo je to sto sam podneo tuzbeni zahtev, protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da se bavi zelenasenjem, prvostepenom sudu kako bi me zastitio. Medjutim korumpirane sudije stale su na stranu suprotne strane.
    Od 2009. godine do danas moj predmet jos nije resen.

Оставите одговор