Некада је час био „светиња“

kamera fizickoЈош увек се сећам наставнице страног језика која ми је предавала у основној школи и њеног оштрог изгледа лица када би јој неко прекинуо час, па макар то био и сам директор школе. Не ретко знала је она у тим приликама да тај час одржи поново, заказавши га у термину пре или после редовних часова. До последњег радног дана, она је држала ниво. Њена је оцена била увек кристално реална. Ретке су иначе тада биле прилике када је неко улазио у учионицу за време часа и на тај начин ометао наставу.

Данас је ситуација сасвим другачија. Не ретко на час вам може ући некакав инструктор неке спортске школе нудећи разноразни пропагандни материјал, који по дозволи директора планира да подели. Да ме не разумете погрешно –  присталица сам спортских активности на које деца данас одлазе, али не и маркетинга од кога почетком септембра не можете поштено да одржите часове.  Лично мислим да би строго требало забранити било какву пропагандну активност у школи. Постоје данас многа средстава масовних комуникација, па изволите рекламирајте се „до миле воље“.

Држим данас час физичког васпитања. Уђе у салу директорка школе, рачунам нешто проверава. За њом и локална телевизијска екипа. Ја „Добар дан“. Они без „Добар дан“. Рачунам мало ће ту да се промувају и изађу. Кад не лези враже, монтира се камера, договара се интервју, деца гледају шта се дешава, ја држим час. Ко велим да се посклоним, да не сметам. Упитах да се померим ако сметамо. „Не, не“, одговорише, „баш нам тако одговара!“ Обавише планирани интервју. Ваљда је то нешто много значајно што се изводи настава физичког, а не нормално и неопходно. Окрену се новинарка према деци, пита их нешто – њих пар, ја и даље држим час. Завршише и одоше до друге групе ученика. Снимаше, снимаше, вратише се опет до мене. Каже новинарка: „Е, сад Ви да нешто кажете“. Рекох: „Жао ми је, али држим час“. „Шта има везе“, одговори ми она на то. Помислих: „Данас на жалост и нема везе“.

Без: „Извините што прекидамо час!“ Без: „Да ли можемо да поставимо ученицима неколико питања?“ Без имало куртоазије, напустише фискултурну салу, а за њима и ми јер – „час“ је приведен крају.

Овај унос је објављен под Размишљања о просвети. Забележите сталну везу.

8 реаговања на Некада је час био „светиња“

  1. miraspasic каже:

    Који год да је час, ми смо ти који треба да испоштујем свој рад!

  2. rasko каже:

    Mora da je Deutsch Sprachlehrerin Sonja Blagojević ta nastavnica s početka teksta

    • uciteljica каже:

      Ако сте приметили, у мојим причама се не спомињу имена. Свако се у њима лако препознаје. Они позитивни ликови и њихови поступци, а и они негативни такође. Намера ми је да укажем на позитивне и негативне појаве у просвети. На жалост, ових других је све више. Тужно је то што у нашем систему не постоји адекватан ситем награђивања и кажњавања запослених у просвети на свим нивоима. Имамо данас случајеве где врсни педагошки едуковани људи раде као физички радници, док нам децу уче и васпитавају којекакве замлате. Нама углавном замлате данас кроје вредности.

  3. Драга, то Ти је све борба с ветрењачама. *Некоме* су просто потребнији необразовани грађани (или поданици). И није то, нажалост, случај само са школама у Србији.
    Да видиш само колико деца у Шведској ништа у школама не раде! А некад су имали тако добар образовни систем. А сада, гимназије без латинског. (Иначе, сваку средњу школу зову гимназијом, чак и занатске. Прођох ономад поред фризерске гимназије. Али, ни оно што наликује „правим“ гимназијама нема наставу класичних језика, „зато што су мртви“.)
    Својевремено сам се чудом чудио што се настава математике за пети и шести разред у Низоземској своди на пуку аритметику. (Алгебра је, ионако, реч арапског порекла, а Низоземци су политички коретктни исламофоби – некако се и уклапало.) Сад ме више ништа не чуди. Деца удобно прођу кроз основну школу и из ње изађу неписмена.
    Један наш заједнички ђак, иначе писмен и прилично елоквентан на два језика, овако је објаснио свој однос према знацима интерпункције: „Шта ће ми упитник? Па, види он из поруке да ли га нешто питам или му кажем.“

    • uciteljica каже:

      Здраво Владо. Како ти се допадају ове стране? Што се тиче ветрењача, знаш како је говорио један наш савременик: „У свакој земљи има корова, само се у Србији коров залива“.

  4. Здраво, Каћа. Неукусно ми је да Те хвалим; будући да се знамо целога живота, могло би изгледати као пристрасно или намештено. Ипак, морам, па куд пукло. Одушевила си ме.
    Нажалост, ниче коров у коментарима. (Конкретно, мислим на текст „Обавезно стручно политичко усавршавање у основној школи“. Ипак, ваља гледати ширу слику, без корова не бисмо знали колико су неке друге биљке корисне.)

  5. uciteljica каже:

    Код нас је коров постао примарна биљна врста. Све ми личи да ће код нас коров ускоро да почне да гаји човека, како би се човеком хранио.

  6. Повратни пинг: Некада је час био „светиња“ | Зелена учионица