O prosveti danas

UciteljicaPripadam onom malom procentu ljudi kod nas i u svetu koji imaju tu privilegiju da rade posao koji vole i za koji su se školovali. Cenim ga i poštujem gotovo kao i svoje roditelje čiji sam komadić. Učitelj – neko ko zna da svira, crta, glumi, rešava najteže matematičke zadatke,  izražava se neubičajeno slikovito… Zar je moguće da sve to može jedan?

Retko ko se može pohvaliti time da se u prosveti oprobao u svemu: legalnoj privatnoj praksi, državnoj upravi, školi – dajući sebe jednako svuda. Ja sam jedna od tih.  Zato s punim pravom i širim vidicima, komentarišem stanje u prosveti danas. Kada bih mogla da ponovo odredim sebi put, opet bih krenula istim. Za podučavanje drugih, potreban je dar sa kojim se, čini mi se, rađamo. Istovremeno, to je i privilegija na neki način oblikovati buduću naciju.

U želji da pokažem da nije u prosveti sve baš tako crno i da prosveta danas nije džemper koji  se para – da je demokratija ipak ostavila svoj pečat na obrazovni sistem, a ne da budem potparol Ministarstva prosvete od koga sam uvek očekivala više, redovi koji slede.

Ukinut je monopol u izdavanju udžbenika. More odobrenih udžbenika primorava same izdavače da budu bolji i da svoja iskustva crpe iz brojnih uspešnih sistema van granica naše zemlje. Nama koje ih koristimo omogućava da se opredeljujemo za one koji podržavaju naš temperament. Učenici nam uče iz udžbenika koji ne pružaju samo informacije, već i podržavaju njihovu radoznalost.

Omogućeno je roditeljima da bez lažnih isprava i manipulacija, upišu dete u školu po svom izboru. Time su i same škole primorane da budu bolje. Sistem opisnog ocenjivanja u prvom razredu pruža jednake šanse svima.

Polako se uspostavlja sistem vrednovanja i samovrednovanja škola. Školama se pruža mogućnost da budu deo projekata koji podržavaju savremene tokove obrazovanja i vaspitanja.

Nijedan obrazovni sistem ne stvara od dobrih učenika loše, a od loših još gore. To možemo da učinimo samo mi sami. Ciljeve i zadatke, ishode koje treba da ostvarimo realizujemo onako kako mi to želimo. Mi odlučujemo da li ćemo da u nastavu unesemo ono životno i tako materiju približimo našim đacima, da li da budemo samo najbolji đaci u odeljenju koji će da reprodukuju sadržaj iz knjige i isto to zahtevamo od njih.

Koliko je onih koji u svakom trenutku znaju koliko njihovi učenici znaju? Koliko se nas zapita da li su loše ocene iz nekog predmeta rezultet našeg lošeg podučavanja? Koliko nas je spremno da prizna da smo nekada otišli nespremni na nastavu i samo formalno održali čas? Koliko nas je zainteresovano da uvek izvuče keca iz rukava kada čas krene u pogrešnom smeru i isti usmeri u pravom toku? Zašto neki prosvetni radnici uživaju veliki ugled i poštovanje u svom mestu, a neke niko i ne poznaje? Zašto se od nekih uvek očekuje najviše i najbolje? Sve su to pitanja čiji odgovori demantuju priču da sistem kvari naše učenike, već da mi to uglavnom činimo sami.

Naravno da nisu omiljeni među rukovodiocima oni koji žele da stvari promene na bolje. Svaku inicijativu da se išta u školi promeni ne retko rukovodioci smatraju zabadanjem noža u leđa i namerom da se otme njihova rukovodeća pozicija koja im je važnija od svega. Lično sam 5 meseci držala nastavu u podrumskom delu škole kao „nagradu“ za sav moj trud, a da ne navodim ostala poniženja koja sam doživela štiteći interese učenika i nastave. Iz svega sam izlazila još jača, znajući da ispunjavam moralnu obavezu prema pozivu koji vršim.

Naravno da u našoj prosveti sve ne blista i ima mnogo prostora da se poradi, počevši od negativne selekcije prilikom zapošljavanja, pogrešne i loše procedure izbora rukovodioca, nepostojanja procedure za sankcionisanje lošeg rukovođenja školom, nastavnih planova i programa koje treba osavremeniti, osnovnih sredstava – flomastera i kreda koje mnogi kupuju sami da bi imali čime da pišu na času… O svemu ovome nekom drugom prilikom.

Umesto zaključka, dva pitanja. Prvo: Zašto se životinje u jesen teško kreću kroz šumu? Drugo: Šta u jesen opada sa drveća? Odgovori isti, a putevi kojim se do odgovora dolazi različiti. U prvom slučaju razvijamo mišljenje, a u drugom prostu reprodukciju. Od nas zavisi koji put biramo.

P.S. Moje tekstove nemaju pravo da komentarišu oni kojima više od pola učenika jednog odeljanja imaju negativne ocene iz predmeta koji predaju, oni za koje je dokazano da ne umeju da zaključe ocene svojim učenicima, oni koji mesec dana pripremaju jedan čas na kome treba neko da im prisustvuje a ipak neuspešno, oni kojima je jedini posao u školi da pišu ko šta priča i to prenose dalje, oni koji puše u školskim prostorijama, oni koji svakog dana zakašnjavaju na posao, oni koji lažu da bi očuvali svoj položaj… Jednom rečenicom: Oni koji su zalutali u prosveti! A prepoznaće se lako…

Ovaj unos je objavljen pod Razmišljanja o prosveti. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor