Sećanja

Moj otac Dušan rođen je 14. januara 1944. godine. Doduše, tada je upisan u Matične knjige jer je kao četvrto dete rođen u nesrećnim okolnostima kada mu je otac bio streljan na Banjici. Rođen je u selu Družetići, nadomak Pranjana (Koštunići), opština Gornji Milanovac. Kao siromašni dečačić, ratno siroče i nakon nekoliko decenija govorio mi je da još uvek oseća ožiljke papuča koje je nosio po vlažnoj travi, dok je u ranim jutarnjim satima vodio stoku na ispašu.

U tako teškim životnim okolnostima završio je Ekonomsku školu i Ekonomski fakultet na Univerzitetu u Kragujevcu. Radio je kao ekonomista u Gornjem Milanovcu, potom „Magnohromu“, bio je zamenik tadašnjeg društvenog pravobranioca samoupravljanja. Posao finansijskog inspektora u kraljevačkom SDK napustio je u trenutku kada smo moj brat i ja bili na studijama, teških osamdesetih i kao majstor svog „zanata“ počeo je da radi kao knjigovođa za tada vodeća kraljevačka privatna preduzeća. Govorili su tada ljudi da „niko normalan“ ne bi napustio tako dobre pozicije, ali za mog oca je prosto bilo nezamislivo da neko „kontroliše sam sebe“. I dan danas svi koji su sa njim „imali posla“ pamte ga kao oštrog, pravednog i poštenog u svom poslu. Kao nekoga koji je svoj posao poznavao „kao svoj džep“. Svoju radnu karijeru okončao je na poziciji finansijskog direktora u „Gibnjari“. Nikada nije bio član vladajućih stranaka, pa je bilo nezamislovo da je iz privatnog sektora iko mogao da dobije takav posao. Uvek mi je govorio da treba da radim najviše što mogu za platu koju dobijam, ali da se ne osvrćem mnogo kada nađem bolji posao, da idem dalje i da traganje za boljim nikada ne treba da prestaje. Tako sam i činila. Od privatnog terenskog učitelja po kućama, vlasnika privatnog vrtića, državnog službenika u MPS do svog najomiljenijeg zanimanja u jednoj od kraljevačkih osnovnih škola, moje traganje nikada nije prestalo.

Živeli smo srećnim životom, kakvim se retko koja porodica mogla pohvaliti. U našoj su se kući sve odluke donosile konsenzusom. Uvek smo živeli skromno, ali nam više od toga i nije bilo potrebno. Imali smo naš porodični mir, koji niko ničime nije mogao da naruši. Naša je porodica bila primer harmoničnog života. U kupovinu sam uvek radije odlazila sa ocem, jer on je uvek bio popustljiv i izlazio u susret mojim željama. Kasnije kada su godine poodmakle uz kokakolu smo često razmatrali društvena zbivanja i uvek bili na istoj „liniji“. Vodili smo tešku i iscrpljujuću borbu protiv tadašnjeg režima, za koju smo platili veoma visoku cenu.

Tačno šezdeset godina nakon svog nesrećnog rođenja, na današnji dan saopštio nam je da boluje od teške bolesti. Za nas je rak bio izlečiv i činili smo sve da pronađemo lek za neizlečivo. Godinu dana trajala je teška i iscrpljujuća borba, borba za život. I on nas je u svojoj 61. godini zauvek napustio. Nepunih deset godina na tom večnom putu, bez povratka, pridružila mu se i moja majka.

Čitava decenija je tako brzo prošla… Ponosna sam što me ljudi još uvek predstavljaju kao ćerku mog oca. Vrednog i smirenog čoveka, prvog majstora svog „zanata“, poštenog i plemenitog još Grad nije zaboravio…

Ovaj unos je objavljen pod Lični kutak. Zabeležite stalnu vezu.

Jedno reagovanje na Sećanja

  1. Slobodanka kaže:

    Lepa su tvoja secanja, puno toga lepog je ostalo iza njih. Budi ponosna.i trudi se da nastavis porodicnu tradiciju. Ljubim te

Ostavite odgovor