Сећања

Мој отац Душан рођен је 14. јануара 1944. године. Додуше, тада је уписан у Матичне књиге јер је као четврто дете рођен у несрећним околностима када му је отац био стрељан на Бањици. Рођен је у селу Дружетићи, надомак Прањана (Коштунићи), општина Горњи Милановац. Као сиромашни дечачић, ратно сироче и након неколико деценија говорио ми је да још увек осећа ожиљке папуча које је носио по влажној трави, док је у раним јутарњим сатима водио стоку на испашу.

У тако тешким животним околностима завршио је Економску школу и Економски факултет на Универзитету у Крагујевцу. Радио је као економиста у Горњем Милановцу, потом „Магнохрому“, био је заменик тадашњег друштвеног правобраниоца самоуправљања. Посао финансијског инспектора у краљевачком СДК напустио је у тренутку када смо мој брат и ја били на студијама, тешких осамдесетих и као мајстор свог „заната“ почео је да ради као књиговођа за тада водећа краљевачка приватна предузећа. Говорили су тада људи да „нико нормалан“ не би напустио тако добре позиције, али за мог оца је просто било незамисливо да неко „контролише сам себе“. И дан данас сви који су са њим „имали посла“ памте га као оштрог, праведног и поштеног у свом послу. Као некога који је свој посао познавао „као свој џеп“. Своју радну каријеру окончао је на позицији финансијског директора у „Гибњари“. Никада није био члан владајућих странака, па је било незамислово да је из приватног сектора ико могао да добије такав посао. Увек ми је говорио да треба да радим највише што могу за плату коју добијам, али да се не осврћем много када нађем бољи посао, да идем даље и да трагање за бољим никада не треба да престаје. Тако сам и чинила. Од приватног теренског учитеља по кућама, власника приватног вртића, државног службеника у МПС до свог најомиљенијег занимања у једној од краљевачких основних школа, моје трагање никада није престало.

Живели смо срећним животом, каквим се ретко која породица могла похвалити. У нашој су се кући све одлуке доносиле консензусом. Увек смо живели скромно, али нам више од тога и није било потребно. Имали смо наш породични мир, који нико ничиме није могао да наруши. Наша је породица била пример хармоничног живота. У куповину сам увек радије одлазила са оцем, јер он је увек био попустљив и излазио у сусрет мојим жељама. Касније када су године поодмакле уз кокаколу смо често разматрали друштвена збивања и увек били на истој „линији“. Водили смо тешку и исцрпљујућу борбу против тадашњег режима, за коју смо платили веома високу цену.

Тачно шездесет година након свог несрећног рођења, на данашњи дан саопштио нам је да болује од тешке болести. За нас је рак био излечив и чинили смо све да пронађемо лек за неизлечиво. Годину дана трајала је тешка и исцрпљујућа борба, борба за живот. И он нас је у својој 61. години заувек напустио. Непуних десет година на том вечном путу, без повратка, придружила му се и моја мајка.

Читава деценија је тако брзо прошла… Поносна сам што ме људи још увек представљају као ћерку мог оца. Вредног и смиреног човека, првог мајстора свог „заната“, поштеног и племенитог још Град није заборавио…

Овај унос је објављен под Лични кутак. Забележите сталну везу.

Једно реаговање на Сећања

  1. Slobodanka каже:

    Lepa su tvoja secanja, puno toga lepog je ostalo iza njih. Budi ponosna.i trudi se da nastavis porodicnu tradiciju. Ljubim te

Оставите одговор