Широка леђа

uciteljica-pokazujeКада се подигла она „ујдурма“ око др једног од министра у влади, министар просвете, науке и технолошког развоја јасно нам стави до знања да то није надлежност „његовог“ министарства. Истина, не задуго је трајала та ненадлежност када се исти огласио саопштањем да је „његово“ министарство дошло до значајног открића по питања статуса ректора једног од приватних факултета.

Да се не лажемо, немам ништа против оних који су се снашли, да искористе оно што им је држава великодушно дозволила. Имам против система који је допустио да се наше знање сроза толико да не вреди ничему. Да ми је ова памет, а оне године и ја бих исто. Јефтиније је брате. А и паметније. Некако су се боље снашли ти кадрови са приватних универзитета и заузели кључне позиције у овом друштву. Што значи да приватни универзитети пружају практична знања, за мање паре. Нема вишегодишњих путовања, станарина и мучења уз употребу кухиње и купатила у она кризна времена, уџбеника, непреспаваних ноћи, стрепње, ишчекивања од објављивања испитних резултата… Посао ових кадрова је углавном да изгледају префињено, укусно и елегантно одевени. Још само да пораде на свом јавном наступу, па до свеукупни утисак буде баш, баш. А сваки руководилац данас има помоћника, помоћник помоћника, помоћник помоћника помоћника и тако у недоглед. Има ко да мисли о трошку нас пореских обвезника.

diploma1Ових дана ме просто „одушеви“ вест да је ресорни министар решио да преиспита све дипломе запослених у државној служби, јер мора да се зна ко и како управља државом. Баш сам се питала: – Чиме ће ово „ново“ министарство да се бави до неке наредне реконструкције? Кад ето одговора, пуне руке посла. Док се пречешљају сви државни органи, сви запослени, таман четири године. Могла би да се пречешљају и ова наша звања која стекосмо, о свом трошку, јер да би неко унапређивао наставу мора у њу и да улаже. Предлажем да нам се лепо звања одузму, јер и онако немамо за њих увећану зараду. Што је сигурно, сигурно. Чисто да некоме не падне на памет да изврши утужење и потраживање онога што му припада.

За то време док буде трајало пречешљавање, ми да „обрнемо“ још један круг са овим старим уџбеницима. Тек колико да се потпуно распадну. Да се лакше изврши рециклажа. Туга Божја… Остадосмо без наставног средства које се подразумева, па пошто се подразумева, професори нам саветоваше да га не наводимо у колони „коришћена наставна средства“, приликом писане припреме за реализацију наставе. Да вам приближим тему… Замислите било коју књигу коју прелиставате сваки дан, девет месеци у години. Уз то је још носите и у ташни кад кренете у град. Тако три пута, тј. 27 месеци сваки дан. Мислите ли да је таква једна књига за даљу употребу? Ето, управо такве уџбенике наши ученици наслеђују ове школске године, четврта генерација. Па, што бре поштено не кажете: – knjige1Нема се пара, обустављај! Да не глумимо социјалдемократију. Далеко смо ми од социјалдемократије очигледно. Не размемо је довољно. Или једноставно да се укину уџбеници. Да знамо на чему смо. Министар нам је већ скренуо пажњу да нам уџбеници служе само да их деца носе у торбама од куће до школе и натраг, јер их ми просветни радници неадекватно користимо. Јер, како рече, „…треба да користимо различите изворе знања приликом припремања наставе“. То нисмо знали, па би ваљда требало мало да се обучимо по том питању.

Истина да сам имала превелика очекивања када је у питању избор новог министра просвете, науке …. Некако ми се причини да смо коначно имали среће и да ће многе ствари да се осете већ од првог септембра, а не тек за педесет година. Позиција са које долази заиста је обећавала. Тако ме је охрабрио тај избор на самом почетку. Оно што свакако нисам очекивала је да ће матурски тестови да се прегледају два пута, бар ове прве године, због исправке „кључа“. Још мање да ће у једној телевизијској емисији на позив госта у студију, као гест наде за генерације које долазе, да обећа да директори школа више неће да се бирају по политичкој припадности, нови министар да одговори да су очекивања те врсте превисока.

Ништа боље није ни на локалу. Све сам ишчекивала да чујем, у подужем списку обећања о процвату града у експозеу новог градоначелника, бар једну просто проширену реченицу када су питању наше школе и оно што је надлежност града када је наше просвета у питању. Истина, олако обећа зграду музичке школе. Колико ме памет служи у неком претходном периоду новац је за овај пројекат већ био обезбеђен. Истина да се у комбинацији са овим здањем до сада помињао и Центар за професионални развој запослених у образовању, који је до сада само Краљево заобишло, а сада више ни спомена ове институције чак ни на овом списку лепих жеља. Али пошто претходник то није започео, а обећаше нам континуитет у раду, оно што није започето, нормално, не може ни да се доврши.

znak-pitanjaПретходни градоначелник, сећам се као да је било данас, толико се био заузео у свом експозеу за ту нашу и своју професију, да не стиже у овом кратком периоду ништа. Та силна обећања, олако изговорена, о енергичној борби града против вршњачког насиља, остадоше само забележена оком камере и у мислима нас који већ деценијама ишчекујемо да се ствари покрену са мртве тачке. Стари градоначелник остави у аманет новом, да продужи истом трасом. Тако да, драге колеге, не очекујмо од града ништа! Као и до сада. Ништа од обавезног стручног усавршавања наставника, од ревитализације школских објеката, модернизације наставног процеса… Ништа…ништа…ништа.

Некако, сви ти који „саветују“ те наше градоначелнике, када је просвета у питању, нису баш били талентовани да се заузму за ту нашу будућност која ће сутра да нас лечи, шиша, преноси знање, пенџетира, превози, доноси законе, води државу… Никако да се случајно неко стручан и способан, да елегантно излобира бар део онога што имају београдски ђаци и наставници, нађе на тој позицији да саветује и предлаже. Да тај дух социјалдемократије осете мало и наши ђаци и наставници. А надлежност града је, колико да се зна, све осим зарада запослених и наставних планова и програма.

Лепо би било да су ми прогнозе погрешне. Да се, у времену које је испред нас, сви пријатно изенадимо. А ја ћу, као и сви ви, да викнем на сав глас:

-Честитам!!!

…Рече ми скоро један познаник: – Лако је теби да причаш шта хоћеш, кад имаш широка леђа! Па ја тако сваки пут када прођем поред свог огледала, великог колика сам и ја сама, бацим поглед на своја леђа. Биће да ми нису леђа преширока, већ да ме страх још није савладао. А како ствари стоје, ту смо негде, привиђају ми се она времена која је или није прогнозирао Андрић „…кад паметни заћуте, а … проговоре“. Широка леђа или кратка памет. Некако је увек било паметније „држати језик за зубима“. Мислим, за оне који желе баш, баш да напредују овде и код нас. Онако елегантно, префињено уз помоћника, помоћника помоћника, помоћника помоћника помоћника и тако у недоглед.

Овај унос је објављен под Размишљања о просвети. Забележите сталну везу.

Оставите одговор