У борби против насиља у школама

Насиље се дефинише као сваки облик једанпут учињеног или поновљеног вербалног или невербалног понашања које има за последицу стварно или потенцијално угрожавање здравља, развоја и достојанства деце/ученика. Може имати различите форме: физичко насиље, емоционално/психолошко насиље, сексуално насиље и злоупотреба, злоупотреба деце/ученика, занемаривање и намерно поступање, експлоатација деце/ученика. Не постоје прецизне границе између различитих врста и облика насиља.

nasilje2Подстакнута тужном причом о малом дечаку који је доживео насиље у школи од стране старијих ученика за време великог одмора и који због тога једно време није похађао наставу а починиоци нису идентификовани, поступком наставнице која је читала ученички рад у неколико одељења како би му се сви заједно подсмевали, уплаканим учеником са црвенилом око гуше за кога ученици тврде да га је наставник повукао ланчићем, ученицима који су остали неоцењени грешком наставника а исти није санкционисан, читајте у овом тексту о Посебном протоколу за заштиту деце и ученика од насиља, злостављања и занемаривања у образовно – васпитним установама (у даљем тексту Посебан протокол).

nasilje5Овај документ објавило је Министарство просвете Републике Србије и намењен је: директорима школа, наставницима, васпитачима, стручним сарадницима, ненаставном особљу, деци и ученицима, родитељима представницима локалне заједнице, као и другим релевантним институцијама које су укључене у превенцију и решавање проблема насиља. У Посебном протоколу се детаљније разрађује интерни поступак у ситуацијама сумње или дешавања насиља, злостављања и занемаривања. Овај документ пружа и оквир за превентивне активности. Обавезујући је за све који учествују у животи и раду образовне установе. Установа (дечји вртић, школа и дом за ученике) је обавезна да у Годишњем програму рада дефинише Програм заштите деце/ученика од насиља и формира Тим за заштиту деце (ученика) од насиља. У Посебном протоколу су дефинисани циљеви и задаци превенције и интервенције. Према овом документу свака особа која има сазнање о насиљу, злостављању и занемаривању дужна је да реагује.

Облици превенције су вам свима мање више познати па стога у овом тексту писаћу о интервенцији, у намери да покажем да прописи пружају могућност да насилници буду откривени и према њима буду примењене васпитно – дисциплинске мере у складу са nasilje1Законом о основама система образовања и васпитања. Ови кораци су приказани у односу на следеће ситуације:

  1. У случајевима насиља или сумње да се насиље дешава међу децом/ученицима.
  2. У случајевима када је дете/ученик изложен насиљу или постоји сумња да је дете/ученик изложен насиљу од стране одрасле особе или запослене у установи.
  3. У случајевима када је дете /ученик изложено насиљу или постоји сумња да је дете/ученик изложен насиљо од стране одрасле особе која није запослена у школи.

Кораци у интервенцији су обавезујући.

  1. Сазнање о насиљу – откривање опажањем или сумњом да је насиље у току.
  2. Прекидање, заустављање насиља тако што ће сваки запослени прекинути насиље или позвати помоћ уколико процени да то не може да прекине сам.
  3. Смиривање ситуације подразумева обезбеђивање сигурности за дете/ученика.
  4. Консултације се обављају унутар установе или ван ње ако је проблем сложеније природе.
  5. Предузимање акције: на нивоу установе, укључивање надлежних служби.

У Посебном протоколу је дат шематски приказ интервенције за све три ситуације.

У образовно – васпитном систему нема места за истрагу и доказивање злостављања и занемаривања. Ти задаци су надлежности других система. Подношење пријаве надлежној служби обавеза је директора установе. Школа је обавезна да прати ефекте предузетих мера.

Пројекат „Школа без насиља“ недвосмислено пружа подршку запосленима у установи у реализацији превентивних активности и интервенцији када је насиље у питању. Форум позориште, серија цртаних филмова, вршњачки тим, само су део онога што пружа овај пројекат. Занемарљив је број школа са територије Града које су се укључиле у овај пројекат. Једини недостатак овог пројекта је што након добијања сертификата не постоји праћење имплементације, што се након одређених временских периода не врше накнадна испитивања степена присутности насиља у школи. Папир или пластична табла на школском зиду нису гарант да школа предузима све потребне активности.

nasilje4Сигурно је да насиље у школама постоји у већој или мањој мери, што су истраживања и показала. Сигурно је и то да сви запослени у школама морају да реагују одмах и у складу са оним што Закон налаже. А да ли то чине!? То није пријатно и сигурно је тежак и мучан посао који треба да обавимо у школи. Памтим као најтеже тренутке у својој професионалној каријери оне када сам требала да решавам случајеве насиља у свом одељењу. То што треба појести овај горак грозд не значи да треба зажмурети и заташкавати проблеме, већ их решавати. Није лако супротставити се родитељима, колегама, „вишим инстанцама“, али је неопходно и обавезујуће. Неопходно је да се отворено супротставимо насиљу и недвосмислено покажемо да је степен толеранције на насиље нула. Да будемо храбри и одлучни. Да не посустајемо. Да се не обесхрабримо и ако можемо да останемо усамљени у својој намери. Родитељи треба у томе да нам буду партнери, како би њихова деца одрасла у здраве и срећне људе, а Град да пружи подршку. А да ли је то увек тако и да ли смо сви довољно заинтересовани да ствари учинимо таквим!?

Политика незамерања ће нас довести до тога да ће проблеми толико да се закомпликују да више нико неће бити у стању да их реши. Овај текст, између осталог, има за циљ да освести и можда некога оснажи да пружи подршку оној деци с почетка приче да их ране из школе читавог живота не боле.

nasilje3Градска просветна политика мора да се фокусира на горући проблем нашег друштва – вршњачко и свако друго насиље и то, предлажем, предузимањем следећих корака:

  • Кроз финансирање обавезног стручног усавршавања за све запослене у образовним установама на територији Града, путем неког од акредитованих програма који третирају ову тему. Стручно усавршавање запослених у образовним установама је иначе обавеза Града.
  • Формирање тима за праћење имплементације ових програма, сачињеног од представника свих школа, којима би наведена обавеза била прописана четрдесеточасовном радном недељом тј. обавезним радним временом.
  • Формирање базе података примера добре праксе са темом сузбијања вршњачког насиља.
  • Освешћивање просветних власти да су обавезни да реагују у случајевима пријаве насиља и обавезни да исто чувају као службену тајну.
  • Пре свега, не само декларативним залагањем за сузбијање вршњачког насиља!!!

Ове мере су хитне и неопходне. Ове мере су инвестиција, а не трошак. Ове мере подразумевају стварно ангажовање оних који седе у градским фотељама и за то примају плату. Ове мере треба да помире све политичке и сваке друге разлике и окупе све оне који својим знањем, енергијом и одлучношћу могу да се супротставе овом великом злу – вршњачком и сваком другом насиљу за које нико нема право да каже да га је све мање и да опада.

Нека и платим цену ових редова, ако ће они бар некога да освесте, оснаже, охрабре, покрену, удруже у овој борби за – „Сигурним и подстицајним окружењем за децу“.

НЕКА ОВО БУДЕ АПЕЛ, ИНИЦИЈАЛНА КАПИСЛА И ПОЧЕТАК ВЕЛИКЕ КАМПАЊЕ ЗА СУЗБИЈАЊЕ НАСИЉА У НАШИМ ШКОЛАМА!!!

Овај унос је објављен под Законске одредбе, Размишљања о просвети. Забележите сталну везу.

Оставите одговор