У сусрет Васкрсу

vaskrs2015-1И док се са свих страна породице, данас пред Васкрс, „сабирају“ мој брат је, по ко зна који пут, спаковао своје торбе и кренуо на привремени рад у иностранство.

Док васпитачице са говорном маном васпитавају и образују „нашу“ децу, док савремена педагогија заговара да је нашем образовно-васпитном систему потребно више мушкараца, Предшколска установа у Краљеву је имала слуха искључиво за партијски кадар. Иако се увек грозио од „политичарења“, а на мој политички ангажман гледао као на улудо потрешено време, остао је „жртва“ политиканства.

Последњи попис становништва открива да је у последњој деценији из Србије отишло најмање 100 хиљада људи. Од земаља у региону Србија, последње две деценије, бележи највећи проценат одласка младих образованих људи у иностранство. Према последњим подацима међународних институција, Србија је на другом месту у свету према броју исељавања младих школованих особа. Процењује се да је држава Србија, одласком оних најбољих, у последње две деценије изгубила 12 милијарди еура. Млади школовани људи одлазе у иностранство искључиво због егзистенцијалних проблема. Осим намере да нађу било какав посао, резултати истраживања показују да млади одлазе у иностранство да тамо нађу примерени посао.

Иако је у основи сваке предизборне кампање деполитизација, политизација је све више присутна у нашем друштву. Од Милошевића, Тадића до Вучића, сви досадашњи системи преферирали су политичко запошљавање. Јавна је тајна да се до посла у Србији долази искључиво и само искључиво политичким средствима. Штетне последице таквог кадровања осећамо свуда и на сваком месту. Згражавам се над чињеницом да, на пример, једна учитељица која не артикулише све гласове може да учи децу да исто то чине. Они који се од „политиканства“ грозе, као и главни јунак из ове приче, а поседују поштено стечене квалификације, пензију ће тешко зарадити у Србији.

Према проценама стручњака, заустављање „одлива мозгова“ подразумева реформу образовног система која би омогућила примену стеченог знања након школовања, побољшање услова рада, адекватне зараде за лица са посебним професионалним склоностима.

Мој брат је „номад“. Посао му је такав. Он је физички радник са поштено стеченом дипломом Више школе за образовање васпитача. Његов ранац је тежак колико он и ја заједно. У њему са њим путује његов алат. Тако је и данас, пред Васкрс, када се све породице „сабирају“ и радују се са својом децом црвено офарбаним јајима он отишао – на привремени рад у иностранство.

Овај унос је објављен под Лични кутак. Забележите сталну везу.

Оставите одговор