Zašto smo opredeljeni PROTIV

prazni-rafoviEto, možda nam je ovako zato što nas slabo služi sećanje, pa sa vremena na vreme treba da se podsetimo. Mi da se podsetimo, a mlađima da pojasnimo zašto smo opredeljeni i zašto smo PROTIV.

To leto sam provela na Ostrvu cveća, kada sam prvi put, po povratku sa letovanja, videla uživo tenk na ulici. Počeo je raspad bivše Jugoslavije. Onaj, kome moja pokojna majka nije dozvoljavala da se u kući ime spominje, zaratio je sa celom bivšom Jugoslavijom. To su oni isti koji nas i danas predvode, koliko da se zna. Odvajale su se Republike, jedna po jedna, izbegličke kolone navirale, punile kolektivne centre. Jad i beda sručili su se na jadan narod. Neki nikada više nisu „stali na svoje noge“. U limenim kovčezima stizala su deca svojim roditeljima. Raskomadani od mina stizali su roditelji svojoj deci. Mnogi nikada nisu pronađeni.

Po završetku osnovne škole, školovanje sam nastavila van rodnog grada. I ako protiv toga da postanem učiteljica, svesni da je to zanimanje koje nikada neće podrazumevati „blagostanje“, moji roditelji su uvek izlazili u susret mojim željama. Sa prvim jasnim i glasnim neslaganjem sa politikom koja nas je vodila u sunovrat, bili smo etiketirani.

ibarske-93

50.000.000.000

Tako su došle i strašne devedesete. Sa pedeset feninga u novčaniku živeli smo život prosečnih građana i građanki Srbije. Kuvali smo sapun, rendali ga i od njega pravili prašak, sušili hleb i od njega pravili kvasac i da ne pričam šta sve, mada bi možda i trebalo prisetiti se svakog izuma kako bi onima koji dolaze bilo jasno zašto smo opredeljeni i zašto smo PROTIV.

Kada sam završila Pedagošku i postala ono o čemu sam čitavog života maštala, moj otac je jednog dana došao sa posla i ovako rekao: „Rekli su da ne morate da budete članovi ali morate da ućutite, a ja da se učlanim tamo gde treba“. Rekao je i to da je i bez dodatnih konsultacija sa nama, članovima njegove porodice, bio potpuno siguran da je odgovor bio ne. Tako smo moj brat i ja započeli sopstveni biznis. Kao osnivač i odgovorno lice, sa samo 24 godine uhvatila sam se u koštac sa mnogim izazovima i nebrojenim problemima. Privatnih vrtića tada nije bilo i trebalo je krčiti put. Taman kada smo isti, čini mi se prokrčili, započinje još jedan težak period života u režimu kome, već rekoh, ime ne spominjem.

Bombardovanje… Priča se ponavlja! Rat na teritoriji bivše Jugoslavije, tada već samo Srbije. Deca u limenim sanducima dolaze svojim roditeljima, roditelji raskomadani svojoj deci… mnogi ni do dana današnjeg nisu pronađeni. Sirene zavijaju, kolone izbeglica… Jadni, napaćeni narod opet napušta svoje domove… Mnogi ni do dana današnjeg nisu „stali na svoje noge“.

otporProtesti i nada u bolje sutra… U trenutku kada smo onog gada „prali u veš mašini“ i pištaljkama uznemiravali lokalno stanovništvo u nameri da sačuvamo svoj glas, bili smo potpuno sigurno da je sve ono što smo prošli ostalo daleko iza nas. Lažna nada da će odlazeći ostati zauvek deo naše istorije.

Istina da smo i od „naših“ očekivali mnogo više, ali beše to period našeg života kada osetismo kakav – takav standard, podizasmo kredite, pokupovasmo stanove da bi iste sada za manje pare rasprodavali, osetismo kakvu takvu slobodu govora, mišljenja…

Opustismo se dakako… Opustismo se jer dan beše lep, sunčan, a prognoze sigurne. A i zaboravilo se…kuvanje i rendanje sapuna, čekanje u dugačkim redovima za osnovne životne namirnice… Naše zarade postajale su sve manje, naš životni standard sve lošiji. Najobičnije stvari postale su nam luksuz.

Eto zašto smo opredeljeni i zašto smo PROTIV. Samo da se zna!

Ovaj unos je objavljen pod Slobodna tema. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor