Зашто смо опредељени ПРОТИВ

prazni-rafoviЕто, можда нам је овако зато што нас слабо служи сећање, па са времена на време треба да се подсетимо. Ми да се подсетимо, а млађима да појаснимо зашто смо опредељени и зашто смо ПРОТИВ.

То лето сам провела на Острву цвећа, када сам први пут, по повратку са летовања, видела уживо тенк на улици. Почео је распад бивше Југославије. Онај, коме моја покојна мајка није дозвољавала да се у кући име спомиње, заратио је са целом бившом Југославијом. То су они исти који нас и данас предводе, колико да се зна. Одвајале су се Републике, једна по једна, избегличке колоне навирале, пуниле колективне центре. Јад и беда сручили су се на јадан народ. Неки никада више нису „стали на своје ноге“. У лименим ковчезима стизала су деца својим родитељима. Раскомадани од мина стизали су родитељи својој деци. Многи никада нису пронађени.

По завршетку основне школе, школовање сам наставила ван родног града. И ако против тога да постанем учитељица, свесни да је то занимање које никада неће подразумевати „благостање“, моји родитељи су увек излазили у сусрет мојим жељама. Са првим јасним и гласним неслагањем са политиком која нас је водила у суноврат, били смо етикетирани.

ibarske-93

50.000.000.000

Тако су дошле и страшне деведесете. Са педесет фенинга у новчанику живели смо живот просечних грађана и грађанки Србије. Кували смо сапун, рендали га и од њега правили прашак, сушили хлеб и од њега правили квасац и да не причам шта све, мада би можда и требало присетити се сваког изума како би онима који долазе било јасно зашто смо опредељени и зашто смо ПРОТИВ.

Када сам завршила Педагошку и постала оно о чему сам читавог живота маштала, мој отац је једног дана дошао са посла и овако рекао: „Рекли су да не морате да будете чланови али морате да ућутите, а ја да се учланим тамо где треба“. Рекао је и то да је и без додатних консултација са нама, члановима његове породице, био потпуно сигуран да је одговор био не. Тако смо мој брат и ја започели сопствени бизнис. Као оснивач и одговорно лице, са само 24 године ухватила сам се у коштац са многим изазовима и небројеним проблемима. Приватних вртића тада није било и требало је крчити пут. Таман када смо исти, чини ми се прокрчили, започиње још један тежак период живота у режиму коме, већ рекох, име не спомињем.

Бомбардовање… Прича се понавља! Рат на територији бивше Југославије, тада већ само Србије. Деца у лименим сандуцима долазе својим родитељима, родитељи раскомадани својој деци… многи ни до дана данашњег нису пронађени. Сирене завијају, колоне избеглица… Јадни, напаћени народ опет напушта своје домове… Многи ни до дана данашњег нису „стали на своје ноге“.

otporПротести и нада у боље сутра… У тренутку када смо оног гада „прали у веш машини“ и пиштаљкама узнемиравали локално становништво у намери да сачувамо свој глас, били смо потпуно сигурно да је све оно што смо прошли остало далеко иза нас. Лажна нада да ће одлазећи остати заувек део наше историје.

Истина да смо и од „наших“ очекивали много више, али беше то период нашег живота када осетисмо какав – такав стандард, подизасмо кредите, покуповасмо станове да би исте сада за мање паре распродавали, осетисмо какву такву слободу говора, мишљења…

Опустисмо се дакако… Опустисмо се јер дан беше леп, сунчан, а прогнозе сигурне. А и заборавило се…кување и рендање сапуна, чекање у дугачким редовима за основне животне намирнице… Наше зараде постајале су све мање, наш животни стандард све лошији. Најобичније ствари постале су нам луксуз.

Ето зашто смо опредељени и зашто смо ПРОТИВ. Само да се зна!

Овај унос је објављен под Слободна тема. Забележите сталну везу.

Оставите одговор